Miroslav D. Ilić

Blagoveštenski sabor 1861.

Blagoveštenski sabor 1861

Koristeći nemađarske narodnosti protiv secesionističkih težnji Ugarske i to prvenstveno Srbe, kao oprobani recept u ustavnim borbama sa Mađarima, ministar Šmerling je pisao patrijarhu Rajačiću da dođe u Beč sa dvadesetak najistaknutijih Srba i da prenese zahteve srpskog naroda caru. Patrijarh je otpisao da je srpski narod uvređen prisajedinjenjem Ugarskoj, te da je jedino sabor nadležan da (opet) formuliše srpske zahteve. I zato je drugi, važni politički skup srpskog naroda polovinom devetnaestog veka, sazvan ponovo u Sremskim Karlovcima, na Blagovesti 5. marta 1861. godine, a održan po odobrenju austrijskog cara krajem istog meseca (po novom kalendaru početkom aprila) iste godine. On je bio rezultat velikog nezadovoljstva usled ukidanja srpskog vojvodstva, sa srpske strane, dok je sa dvorske strane bio pokušaj stabilizovanja prilika u austrijskog državi.

Na samom početku svojih zahteva upućenih caru, odnosno »Zaključenja srbskog narodnog sabora…« stoji da je on sakupljen »… za obezbeđenje preimućstveni svoji politično-narodni prava, na privilegijama imperatora rimski i kraljevstva ugarski osnovani…«, te da »… nalazi jemstva u osobenoj geografičnoj oblasti sa sobstvenom narodnom organizacijom, na koje čelu stoji izabrani vojvoda srbski sa izvestnom autonomijom pod zaštitom ustavne slobode, koju će Srbi ne kao individua, nego i kao narod uživati«. Nakon definisanja »Vojvodovine Srbske« kao »…oblasti u kojoj Srbi po većini žive…«, u paragrafu drugom stoji da »… Vojvodovina srbska ima svoju samostalnu unutrašnju administraciju…«, kao i da »… na čelu politične administracije Vojvodovine stoji izabrani vojvoda srbski sa savetom vojvodskim…«. U obrazloženju ovog saveta stoji da se u njemu, osim Srba ima »… a po srazmerju inoplemenog žiteljstva Vojvodovine i individuama drugi narodnosti popunjen biti Takođe, »… u izboru vojvode srbskog učestvovaće… srazmerno i inoplemenici u vojvodovini srbskoj živeći, bez razlike veroispovedanja zakonom dosad primljeni«. Ova ključna odredba sa namerom širenja izbornog prava i na nesrpsko stanovništvo, u tadašnjoj autonomnoj srpskoj zajednici, zasnovana je na tipičnim građanskim postulatima, uprkos zalaganju sveštenstva, predvođenog patrijarhom Rajačićem, da u, i o »Vojvodovini srbskoj« odlučuje samo srpski narod. Blagoveštenski sabor, kao najintelektualniji u nizu održanih, u kome je učestvovao tadašnji cvet srpske inteligencije, pokazao je ponovo jak nalet liberalne političke misli, nasuprot konzervativne, oličene pre svega u sveštenstvu. Zaključak sabora o izboru vojvode u Vojvodovini, u kome će ravnopravno učestvovati i drugi, nesrpski građani bio je rezultat ubedljive saborske rasprave Svetozara Miletića. U svom čuvenom govoru, a povodom pete tačke predloženog saborskog zahteva, za kolektivnim predstavništvom srpskog naroda u donjem domu ugarskog sabora, Miletić je zastupao tezu dvojnog sreskog predstavništva. Ovaj govor jasno ukazuje na prepoznatu potrebu da se Srbi u Austrougarskoj shvataju i kao građani, na osnovu liberalnog principa, a ne samo kao kolektivitet definisan u ranijem feudalnom sistemu. Kaže Miletić: »… Istina je da mi imamo zadatak pronaći jemstva za obezbeđenje naše narodnosti. Ali mi se imamo brinuti i za ustavnu slobodu; i ova je onako isto naša zvezda, kao i narodnost. Mi nećemo hteti obezbediti našu narodnost na štetu ustavne slobode. … Mi smo i Srbi i građani. Glavno je pravo građana uticati na zakonodavstvo izborom predstavnika za zakonodavno telo. Ovo je pravo tim savršenije, kad poslanika više njih i što neposrednije birati mogu. A da se ovo i jedno i drugo u većoj meri postizava predstavništvom po srezovima, nego li kolektivno, to je očevidno. Navedeno je ovde da po zakonu od 1848. svaki predstavnik predstavlja i Ugarsku. To ne stoji. Pređašnji način zastupništva na dijeti bio je, da je varoški poslanik zastupao poglavito interese one varoši, a varmeđske interese one varmeđe, koja ga je na dijetu poslala; i da je bio vezan za instrukcije. To je bila sistema srednjega veka, sistema feudalna. Kada je g. 1848. nastupila sistema reprezentativna, onda je rečeno da poslanik predstavlja celu zemlju; a to je suprotno samo onome, što je pre 1848. zastupao onu korporaciju koja ga je poslala. Celu zemlju zastupati znači samo to, da ne zastupa više pojedine klase. … Građanski su interesi opšti svima građanima države. Ovi se interesi u zakonodavstvu i zastupaju i to poglavito. … Ali ako mi dakle primimo kolektivno predstavništvo, onda ćemo tim prvo ograničiti sami svoju političnu slobodu. Ali ćemo tim još i da ubijemo građansko-političnu slobodu sviju drugih tuđih, nama u pravima ravnopravnih naroda, koji u vojvodstvu žive. Ako budemo mi u većini možemo poslati odavde na dijetu sve same Srbe, a ako baš (kao iz neke milosti) pošljemo koga i od druge narodnosti, onda ćemo mi moći birati između njih samo one, koji su nama, a ne ujedno i njima po volji. Je li to pravda?… Samo tako ćemo i sebe sačuvati i druge ne uvrediti. Ustav se državni vremenom razvija i usavršuje; treba i mi tako da udesimo, da se i mi s njime razvijati i napredovati možemo. Moj je predlog dakle: da ostanemo pri predstavništvu po srezovima sa dvojicom od oblasnog sabora, koji će u domu predstavnika u našim narodnim stvarima »veto« imati.« Miletićevo zalaganje za pomak ka građanskom poimanju predstavnika iz Vojvodovine u ugarskom saboru, a na temelju izbalansiranog pristupa i prema građanima nerpske narodnosti, ukazuje, pre svega, na ključno razumevanje skupštinskog sistema Ugarske, odnosno na demokratsku proceduru donošenja odluka, a onda i na spremnost da se sa ostalim narodnostima u ugarskom saboru formira budući blok »narodnosnih« poslanika, koji bi radio na dobrobit svih etničkih grupacija u Austrougarskoj, što je tada bila jedina moguća politika protiv centralističkih i etnocentrističkih nastojanja Nemaca i Mađara. Ova Miletićeva neuspela inicijativa, uz biračko pravo nerpskih građana u izboru vojvode u »Vojvodovini srbskoj« upućuje na, još tada, otkrivene principe složene međuetničke politike, čiji je temelj priznavanja istih onih prava drugima, koja se traže i za sopstvenu narodnost.

U zaključcima Blagoveštenskog sabora, ili bolje rečeno uslovima pod kojima bi srpski narod pristao na prisajedinjenje sa Ugarskom, a u cilju očuvanja svoje narodnosti i jezika, stoji i da »…Vojvodovina srbska izvršuje svoju avtonomiju u oblasnoj skupštini svojoj, koja će se po potrebi periodično držati, i koje će delokrug na sledujuća prostirati: 1. U oblasnim interesima donositi sa odobrenjem Njeg. c.kr. Velič. statuta, koja obštem zakonu nije protivna; 2. Obnarodovati zakone zemaljske. 3. Kontrolirati političnu administraciju vojvodovine… 4. Danak za vojvodovinu opredeljeni porezati na pojedine srezove, uticaj uzimati na kupljenje i predavanje danka. 5. Predračun troškova koji nisu za oblastne celi nužni opredeliti, te troškove porezati i način kupljenja i računodavanja odrediti. 6. Kontigent regruta, koji na Vojvodovinu spada repartirati. 7. Zaključenja donositi u svim delima, koja se na blagostanje i potrebe vojvodovine srbske odnose i tim podobna. … U Vojvodovini srbskoj je jezik zvaničnog delovodstva kod politični i sudijski vlasti i kod skupština jezik srbski sa kirilicom i to kako u unutrašnjoj službi, tako i u odnošenju sa višim vlastima i obratno. …Vlasti su dužne naredbe svoje, koje na mesne obštine neposredno upravljaju u onom jeziku izdavati, koji je u dotičnoj obštini delovodni. Svakoj mestnoj obštini ostavlja se slobodan izbor delovodnog jezika u svojim obštinskim delima. Svakom je slobodno prošenja i tužbe na vlasti ma u kom jeziku podnositi i pri skupštinama ma kojim jezikom služiti se, koji se u krugu dotične vlasti, ili u predelu iz koga je skupština sazvana govori. … U Vojvodovini srbskoj ustanoviće se osobeni apelacioni sud, kao druga instancija za sudijska dela cele Vojvodovine. Kako apelacioni sud, tako i prvostepeni sudovi i Vojvodovini srbskoj imaju se popuniti poglavito Srbima pravoslavno-istočne crkve, a po srazmerju inoplemenog žiteljstva Vojvodine i individuama drugi narodnosti. Treća sudijska instancija biće u smotrenju predela bački i banatski u Vojvodovinu srbsku spadajući pri vrhovnom sudu ugarskom (sada septeviratu), a odnositelno na Srem pri vrhovnom sudu trojedne kraljevine Hrvatske, Slavonije i Dalmacije. … Sva preiduća opredeljenja od dotičnog zemaljskog zakonodavstva primljena sačinjavaće ugovor, od koga ni jedna strana bez saizvoljenja druge odstupiti ne može. Ugovor taj kao osnovni (fundamentalni) zakon redovnom zakonodavstvu zemaljskom nepodleži, niti se može najvišim rešenjama, ili zaključenjem zakonodavstva promenuti, ukinuti, suspendirati ili protiv smisla reči tolkovati

Iz svega ovoga jasno proizilazi da promišljena i zahtevana teritorijalna i administrativno-politička autonomija Vojvodovine srpske i nadalje jeste plod liberalnih ideja, sa predviđenom predstavničkom skupštinom, izabranim vojvodom i njegovim savetom, u kome učestvuju svi narodi, a ne samo Srbi. Takva autonomija vojvodstva je specifičan oblik organizacije, sa potpunom zakonodavnom, izvršnom i sudskom vlasti i strogim razdvajanjem ovih funkcija. Veoma eksplicitno je definisan okvir poreske i budžetske politike autonomije, kao materijalnog njenog osnova. U toj autonomiji se priznaju prava i drugim narodima na upotrebu svog jezika, ojačan je kulturni pluralitet, kao obrazac prosperiteta različitih etničkih grupacija, što je liberalna tekovina u nekim razvijenim demokratijama tek od druge polovine dvadesetog veka. I naposletku, tako utvrđena konstitutivna autonomija ne može biti ugrožena nikakvim drugim zakonima. Dakle, autonomija se formira »sui generis«, izrasta »odozdo«, iz građanstva i njihovo je to suvereno i prirodno pravo, koje niti jednim drugim pravom ne može biti poništeno.

U nacionalno uzavreloj drugoj polovini devetanestog veka, sa još svežim ranama Bune, liberalno, tolerantno shvatanje kolektivnih etničkih prava, a na Miletićevim tezama, postaće za još dugo vremena unapred, faktor na osnovu koga će Vojvodina čuvati i očuvati svoj jedinstveni protomultikulturalni prostor. Posmatrano iz sadašnje perspektive, liberalna misao u vojvođanskih Srba tada, suočila se sa teorijski veoma izazovnim, a i danas aktuelnim problemom potrebe priznavanja kolektivnih prava različitih etniciteta, u političkoj zajednici koja treba da je zasnovana na liberalnim načelima individualnih principa (Sjedinjene Američke Države, npr.), kao idealu modernih društava, a čija se iskustva, obzirom na složenost etničkih prilika u monarhiji, nisu mogla u celini teorijski, pa i praktično primeniti. Nije moglo biti uzora za rešenje ovog problema niti u drugim liberalnim državama toga vremena (Francuska, Engleska, Italija…) koje se svoje jedinstvo gradile na osnovu »nacionalne« monolitnosti. Suštinski spor između mađarske građanske, nacionalne revolucije i Vojvodstva bazira se upravo na ovom problemu: prihvatanje zahteva teritorijalno koncentrisane nacionalne manjine za nacionalnim priznavanjem i teritorijalnom autonomijom, tako da ona sama može sebe održati, sposobna za razvoj, napredovanje, neometano funkcionisanje društvene kulture, sa javnim institucijama koje deluju na sopstvenom jeziku, istovremeno zalažući se za to pravo i »spolja«, predlogom za tzv. »multinacionalnim federalizmom« i priznaujući isto pravo unutar te autonomije – drugim etnicitetima. Zbog toga se neopravdano previđa doprinos slobodoumlja vojvođanskih Srba, najviše Miletića, liberalnoj misli uopšte, jednostranim isticanjem pre svega, vatrenog zalaganja za ideju »narodnosti«. Ali, ovde se mora naglasiti i zalaganje za slobodu, izrazu, ne samo ideje liberalizma kao ideologije, nego demokratske borbe za autonomiju manjinskog identiteta, kao osnovom moralno ispravnog stava u uređenju države, a samim tim i državne stabilnosti i lojalnosti toj istoj državi, danas savremenom tekovinom svih liberalno-demokratskih uređenja. To je, još onda, potpuno razumevajući i obrazlažući ovakvu svoju (multikulturalnu, po savremenom poimanju) politiku, sažeto izneo Miletić, u članku »Odbrana naši zahtevanja«, objavljenim u novosadskom »Srpskom dnevniku«, 17. novembra 1860.: »Da je prirodna narodnost Mađara imala snage sve druge narodnosti u Ugarskoj do danas tako obezorganizovati, smesti i sa svojom narodnosti spojiti, kao što su Nemci u pređašnjim vekovima na Baltiku učinili, onda bi teorija politične narodnosti u smislu mađarskom mogla neki vid osnova imati, jer bi sadašnji vek, vek načela narodnosti, u Ugarskoj uglavnom jednu narodnost našao; ali ovako je teorija politične narodnosti u mađarskom smislu bez osnova, i mora ustupiti načelima novijeg vremena o važnosti svake narodnosti u državno-političnom životu, s tim više što ne mora svaka država predstavljati politično-individualnu, no može predstavljati i politično-kolektivnu moralnu personu.«


Imate poruku u vezi ove minijature ? Pošaljite je !


captcha