Metastazom centralizma
„ … u centru se stvara jedna mala država;
u centru se gomilaju svi interesi,
tu su uzburkane sve ambicije
ostatak naroda je nepomičan …“
Benžamen Konstant (1767-1830)


На основу тач. 1, 4 и 8 Одлуке Велике антифашистичке народно-ослободилачке скупштине Србије о конституисaњу Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије као врховног законодавног и извршног органа државне власти демократске Србије, у вези са чл.3 Закона о изменама и допунама ове Одлуке, Председништво Народне скупштине Србије доноси    

З А К О Н

О ПРИПАЈАЊУ ГРАДА ЗЕМУНА ПОДРУЧЈУ ГРАДА БЕОГРАДА

Члан 1

Подручје града Земуна заједно са аеродромом поред Бежаније припаја се подручју града Београда.

Члан 2

Овлашћује се Народна влада Србије да уреdдом, по саслушанју извршног народног одбора града Београда и Градског народног одбора града Земуна, регулише административни, привредни и судски статус целокупног подручја.

Члан 3

Овај Закон ступа на снагу на дан годишњице ослобођења престонице града Београда 20. октобра 1945 године.

 

Бр.2216
У Београду, 19
. октобра 1945 године.

Претседништво Народне скупштине Србије

Претседник,
Д-р С. Станковић, с.р.

Секретар,
Д-р Мил. Влајковић, с.р


Ovom Zakonu “o pripajanju“ prethodile su sledeće istorijske odluke donete ovim redosledom, koji nije nevažan: Skupština izaslanika naroda Vojvodine je 31.jula 1945. godine donela odluku o „Priključenju Autonomne Vojvodine federalnoj Srbiji“, koju je uputila Trećem zasedanju AVNOJ-a koji je 10.avgusta 1945. godine doneo odluku da je „Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije prihvatilo odluku Prve skupštine izaslanika naroda Vojvodine o priključenju Autonomne pokrajine Vojvodine federalnoj Srbiji“. Potom je predsedništvo Narodne skupštine Srbije 1.septembra 1945. godine donelo Zakon o ustanovljenju i ustrojstvu Autonomne Pokrajine Vojvodine (kao da već nije bila ustanovljena, prim. D.J.)

Ovim je Vojvodina, kao autonomija, odlukom svoje skupštine unela svoju teritoriju u Srbiju, što je Srbija na svoj način prihvatila 1.septembra 1945. Godine, Srbija je, vrlo, vrlo brzo, u doba kada je bilo i prečih egzistencijalnih potreba, već sledećeg meseca donela zakon kojim se ta teritorija, bez pitanja a kamo li saglasnosti Skupštine Vojvodine, umanjuje na račun grada Beograda, odnosno Centralne Srbije.

Ovde se radi o izmenama administrativnih granica, za potrebe jednog grada, Beograda, koji je ujedno i glavni grad cele države, Jugosalvije, a ne samo Srbije. Zatim, opšta je tendencija da se veliki gradovi „zaokružuju“ na račun okolnih teritorija. Da li je ovome bilo alternative ? Jeste, a to je da se administrativne, kao u sušini i poreske granice ne pomeraju, a da Zemun funkcioniše na tradiciji svoje gradske samouprave sa svim onim što proističe iz činjenice da su Beograd i Zemun susedi koji se dodiruju i u obostranom interesu sarađuju.

Čak i tada 1945. godine, u vreme opijenosti završetkom jednog velikog rata, opijenosti nosilaca vlasti sopstvenom istorijskom pobedom, kada se na načelu „bratstva – jedinstva“ gradi nova država, rukovodioci Srbije sačuvali su prisebnost i saznanje da je upitanju važan, istorijski preloman momenat. Sačuvali su, nazovimo to „realizam“, ispod parola i oblande klasne i partijske solidarnost sačvali su nasleđenu kulturu imperijalnih posezanja, zvanu i „državotvornost“. To pokazuje i ovaj tako hitno samododeljeni rođendanski poklon Beogradu, Srbiji, a na račun Autonomne Vojvodine. To potvrđuju i događaji koji su usledili.

x

Odlukom vlade Srbije od 27.decembra 1945. godine, osnovan je PKB, Poljoprivredni kombinat Beograd, kao državno preduzeće, sa početnih 1.450 hektara, u Pančevačkom ritu, na teritoriji Vojvodine, sa zadatkom da „hrani Beograd“. Broj hektara oranica naglo je rastao. Tako da 1956. godine osnovana opština Palilula, kao jedna od opština Grada Beograda, u čijem sastavu se našao i PKB, od ukupne teritorije u površini od 44.000 hektara poseduje 30.000 hektara poljoprivrednog zemljišta. Sledom gore navedenog, desilo se da su se granice ovog poljoprivrednog kombinata proglasile za granice Beograda, i time postale i granice između Centralne Srbije i Vojvodine. Granica se opet pomerila na štetu Vojvodine. Argumentacija za ovo pomeranje više nije tako čvrsta kao u slučaju sa Zemunom. Ako je Vojvodina mogla da hrani celu Jugoslaviju a da joj administrativne granice nisu bile smetnja, mogla je i grad Beograd ! Ili, zašto bi granice jednog poljoprivrednog imanja bile i granice Centralne Srbije ?

Tako, kada se sada pogleda geografska karta i prostor iznad Save i Dunava, kao istorijska teritorija Vojvodine koju je ona unela u Srbiju, uočava se trougao Centralne Srbije, označen i kao opština Palilula, koji se duboko useca u Vojvodinu, u Srednji Banat, čak. Ovim je grad Beograd dosegao granice opštine Zrenjanin !

PKB je sada u vlasništvu države Srbije i, kako je najavljeno, sprema se za privatizaciju, za prodaju. Ako ga kupe, Matijević i Kostić, zainteresovani kao konzorcijum,  – da li će administrativna granica Centralne Srbije i dalje pratiti granice poljoprivrednih parcela, tada više ne državnog već privatnog poseda ? Da li će Srbija, usled izmenjenih okolnosti , vratiti Vojvodini oduzeti deo teritorije ili će zadržati „tekovine“ prezrenog „komunističkog, titoističkog , antifašističkog i antisrpskog“ režima ?


Imate poruku u vezi ove minijature ? Pošaljite je !


captcha
17. decembra 2015.
Zemun, razglednica iz 1936. godine

Dragomir Jankov

Vojvodina – granice: Kako je Beograd 1945. dobio Zemun kao rođendanski poklon

Čak i tada 1945. godine, u vreme opijenosti završetkom jednog velikog rata, opijenosti nosilaca vlasti sopstvenom istorijskom pobedom, kada se na načelu „bratstva – jedinstva“ gradi nova država, rukovodioci Srbije sačuvali su prisebnost i saznanje da je upitanju važan, istorijski preloman momenat. Sačuvali su, nazovimo to „realizam“, ispod parola i oblande klasne i partijske solidarnost sačvali su nasleđenu kulturu imperijalnih posezanja, zvanu i „državotvornost“. To pokazuje i ovaj tako hitno samododeljeni rođendanski poklon Beogradu, Srbiji, a na račun Autonomne Vojvodine.
26. avgusta 2015.
Temišvarski sabor 1790

Miroslav D. Ilić

Temišvarski sabor 1790.

Ideja »inartikulacije«, odnosno priznavanje Srba kao legalnih građana Ugarske, a ne samo kao naroda koji, kao svojevrstan »kolektivitet-stranac«, u Ugarskoj živi na osnovu carskih privilegija, ima genezu i pre Temišvarskog sabora (1790.). Ipak, prvi političar u Srba, koji je spoznao suštinsku državno-pravnu situaciju potpune i tragične obespravljenosti srpskog naroda, što se, navodno, nalazi u privilegovanom položaju u monarhiji, a na Temišvarskom saboru u briljantnoj besedi izneo svoj stav u smislu priznavanja jednakosti Srba i drugih građana, pre svega Mađara, nasuprot carskim feudalnim privilegijama, koje su mogle na isti način biti davane i ukidane, bio je saborski delegat građana (a ne plemića!), Sava Tekelija: »...samo treba da postoji zajednica prava i zakona... jedni i isti građani kraljevine, sinovi jednog otačestva, da s njima kako otmeni tako i prosti jednaka prava i dobra uživamo - i da nam je samo na taj način i k dostojanstvima Ugarske otvoren put. ... Da u kratko sve kažem, pobrinite se da pravima vašim stalan temelj nabavite, koji nikakva povlastica, već sam zakon treba učiniti, i kome se nikako od same kraljeve milosti i njegove dobre volje, već od potvrde javnih zakona pouzdano može nadati... Pobrinimo se jedared za stalna i pouzdana sredstva sreće!«
26. avgusta 2015.

Miroslav D. Ilić

Nacrt Ustava Vojvodovine srpske iz 1849.

Nacrt Ustava ima 154. paragrafa podeljenih u 15 glava. U prvoj glavi »O zemlji« definiše se teritorija Vojvodovine (prema zaključcima Skupštine), a ona je država, samostalna, nerazdeljiva i u svemu ravnopravna sa ostalim državama austrijske carevine. Njene granice može menjati samo njen sabor. Glavi grad je Novi Sad, a grb - beli krst na crvenom polju sa četiri ocila. Druga glava »O odnošenju Vojvodovine Srbije k sredotočnoj vlasti«, uređuje ustupanje centralnoj vlasti: spoljnih poslova (pri čemu se i za njih moraju uzimati ljudi iz Vojvodovine), upravljanje redovnom vojskom (u koju Vojvodovina daje kontigent vojnika srazmeran drugim državama, s tim da je taj kontigent organiziovan u spostvene pukove sastavljene od Srba i sa komandom na srpskom jeziku), opštih finansija i rukovođenje trgovinom. Upravljanje zemaljskim prihodima (kameralna i fiskalna dobra, rudokopi, solane, danak za središnju upravu) pripada Vladi Vojvodovine, dok trgovina ne sme biti organizovana na štetu Vojvodovine.
26. avgusta 2015.
Majska skupština 1848.

Miroslav D. Ilić

Majska Skupština 1848.

Ubrzo nakon revolucionarnog zbacivanja Meterniha 13. marta, izbila je revolucija i u Pešti 15. marta 1848. Pod uticajem događaja u Beču i Pešti, Sabor u Požunu prihvata revolucionarni program, a bečki dvor 17. marta nezavisnu mađarsku vladu, u kojoj je bio i vođa mađarske revolucije Lajoš Košut. Želeći isto što i mađarski revolucionari, rušenje starog, feudalnog poretka i uspostavljanje novog, zasnovanog na načelima liberalizma, već 18. marta na zboru srpskih trgovaca i zanatlija iz cele monarhije, pod predsedništvom Isidora Nikolića, Srbi u 17 tačaka ističu svoje zahteve: priznavanje srpske narodnosti u Ugarskoj i slobodna upotreba jezika u svim delima i savetovanjima, slobodu, nezavisnost i uzajamnu jednakost veroispovedanja, kao i slobodno ustrojstvo crkve i obezbeđenje crkvenog jezika, slobodno i nezavisno ustrojavanje i upravljanje narodnih škola, slobodno sazivanje i javno zasedanje narodnog sabora, obezbeđenje mesta srpskom arhiepiskopu i drugim episkopima u državnom ugarskom saboru, jednako kao i katoličkim, postavljanje Srba pri najvišim upravnim organima i sudovima, slobodno uređivanje Vojne granice, oslobađanje feudalnog desetka koji daju Srbi pravoslavne veroispovesti katoličkom sveštenstvu, a zahteve završavaju rečenicom: »Kralju vernost, otečestvu svaku žrtvu, Mađarima bratsku ljubov.« Novosadski Srbi, čuvši za događanja u Pešti, već 21. marta osnivaju Odbor, na čelu sa Đorđem Stratimirovićem, te pozivajući građane da formiraju građansku gardu, koja bi se suprotstavila mogućim nemirima, u proglasu kažu: »Sloboda kruži svetom, ona je i u našoj zemlji podigla svoje oltare. Sve zapreke slobodi su otstranjene, možemo se nesmetano boriti za najviša dobra čoveka i građanina.
26. avgusta 2015.
Blagoveštenski sabor 1861

Miroslav D. Ilić

Blagoveštenski sabor 1861.

Iz svega ovoga jasno proizilazi da promišljena i zahtevana teritorijalna i administrativno-politička autonomija Vojvodovine srpske i nadalje jeste plod liberalnih ideja, sa predviđenom predstavničkom skupštinom, izabranim vojvodom i njegovim savetom, u kome učestvuju svi narodi, a ne samo Srbi. Takva autonomija vojvodstva je specifičan oblik organizacije, sa potpunom zakonodavnom, izvršnom i sudskom vlasti i strogim razdvajanjem ovih funkcija. Veoma eksplicitno je definisan okvir poreske i budžetske politike autonomije, kao materijalnog njenog osnova. U toj autonomiji se priznaju prava i drugim narodima na upotrebu svog jezika, ojačan je kulturni pluralitet, kao obrazac prosperiteta različitih etničkih grupacija, što je liberalna tekovina u nekim razvijenim demokratijama tek od druge polovine dvadesetog veka. I naposletku, tako utvrđena konstitutivna autonomija ne može biti ugrožena nikakvim drugim zakonima. Dakle, autonomija se formira »sui generis«, izrasta »odozdo«, iz građanstva i njihovo je to suvereno i prirodno pravo, koje niti jednim drugim pravom ne može biti poništeno.
26. avgusta 2015.

Dr Branislava Kostić, Vukašin Simonović, Obren Markov

Antifašistička Vojvodina u II Svetskom ratu (foto galerija)

Foto-dokumentcija Vojvođanskog kluba o antifašističkoj borbi u Vojvodini u II svetskom ratu
26. avgusta 2015.
Oslobađanje Vukovara od života

Obren Markov

U bekstvu od Zla

Moju suprugu na poslu sve češće zapitkuju šta su joj roditelji po nacionalnosti. Zna se da je došla iz Petrinje, da je studirala u Novom Sadu i ostala sa mnom. Do tada bi odgovarala da je iz mešovitog braka, i to retko, jer su i takva pitanja bila retka. Sada, sve češće, izbegava odgovor. Nervoze je sve više... Ja sam čista Srpkinja - kaže jedno veče G. u kafani gde sedimo, mnogo nas je za stolom. Neprijatna tišina, u dobrom društvu u Novom Sadu takva izjava se nije smatrala pristojnom, a G. jeste smatrana pristojnom. Pa je nastala mala zabuna. Istuširala sam se malopre, kaže sa osmehom G.
26. avgusta 2015.
Protesti protiv Miloševićeve diktature u Novom Sadu

Obren Markov

D minus 2

To veče, 3. oktobra 2000.-te, četrdeset ili više hiljada ljudi se kroz neosvetljeni Bulevar Mihajla Pupina spustilo od Trga Slobode da "otvori" novoizgrađeni Varadinski most Pre nego što ga otvore oni. Pre tačno deset godina, dok sam se nalazio malo sa strane te hodajuće mase, nazvala me je Ona-koja-je-nosila-našu-ćerku, želela je da joj opišem šta se dešava, jer ona je bila na selu, sklonjena da joj se ne desi šta loše A tih dana se često nešto loše dešavalo, uglavnom bi i ona na kraju dospevala u neke kolone i išla pred policiju i vikala pustite ih napolje jer su unutra bili pritvoreni ili njen muž ili njen brat a bilo je da budemo i obojica i tako svaki čas, i onda je smisao onoga daj da trudnica bude na sigurnom bio malo zaboravljen A ja preko telefona nisam mogao da joj opišem sve jer zvuk je prenosio i sam telefon a za osećaj, za tako mnogo mnogo ljudi koji koračaju u mraku i misle sad ćemo to zaista da uradimo sad ćemo da počnemo sad je stvarno počelo i nije važno šta će sa bilo kim od nas biti
16. marta 2015.
Mapa Banatske republike

Obren Markov

Republika Banat – sa sunčane strane Karpata

Treba znati da ljudski i privredni resursi Banata po tadašnjim parametrima uopšte nisu bili za potcenjivanje. Banat je po svojoj površini potpuno uporediv sa npr. današnjom Vojvodinom ili pak Slovenijom, imao je u sebi nekoliko razvijenih gradskih središta, kao i relativno razvijenu poljoprivredu i industriju. Glavni grad Temišvar je pred prvi svetski rat imao preko 72.000 stanovnika, dakle bezmalo kao Beograd u kojem je u isto vreme živelo 80.000 duša; istovremeno, Rešica (danas u Rumuniji) je imala 17.000 žitelja, Pančevo i Lugoš (danas takođe u Rumuniji) po 21.000, Velika Kikinda 22.000, Veliki Bečkerek (današnji Zrenjanin) 26.000, Vršac 27.000... - to je mnogo gradova koji su svi redom, realno, po veličini tek malo zaostajali za npr Novim Sadom, sa njegovih tadašnjih 33.000 stanovnika.