Obren Markov

D minus 2

Protesti protiv Miloševićeve diktature u Novom Sadu

Važno za razumevanje: Tekst je napisan 3 oktobra 2010.

Pre tačno deset godina, veče je u Novom Sadu bilo nekako toplije, nego ovo današnje.

To veče, 3. oktobra 2000.-te, četrdeset ili više hiljada ljudi se kroz neosvetljeni Bulevar Mihajla Pupina spustilo od Trga Slobode da „otvori“ novoizgrađeni Varadinski most
Pre nego što ga otvore oni.
Pre tačno deset godina, dok sam se nalazio malo sa strane te hodajuće mase, nazvala me je Ona-koja-je-nosila-našu-ćerku, želela je da joj opišem šta se dešava, jer ona je bila na selu, sklonjena da joj se ne desi šta loše
A tih dana se često nešto loše dešavalo, uglavnom bi i ona na kraju dospevala u neke kolone i išla pred policiju i vikala pustite ih napolje jer su unutra bili pritvoreni ili njen muž ili njen brat a bilo je da budemo i obojica i tako svaki čas, i onda je smisao onoga daj da trudnica bude na sigurnom bio malo zaboravljen
A ja preko telefona nisam mogao da joj opišem sve jer zvuk je prenosio i sam telefon a za osećaj, za tako mnogo mnogo ljudi koji koračaju u mraku i misle
sad ćemo to zaista da uradimo
sad ćemo da počnemo
sad je stvarno počelo i
nije važno šta će sa bilo kim od nas biti

e to ne može da se opiše za to nema baš pravih reči
I ne može da se opiše kako jedna mala u osnovi glupa pesma kada se pusti glasno i kada za njom hoda hiljade i hiljade ljudi dobija sasvim drugačije značenje

I dobro je što nikome tada nisam opisivao jer

Posle bih morao da opišem i onaj osećaj kako smo opet ispali pičke kao i 1997., ono dok su moji drugovi u Petrovaradinu slali porodice u Mađarsku i spremali molotovljeve koktele da dočekaju interventnu iz Beograda na putu uz put a mi nismo te noći ni pokušali da uđemo u Banovinu
Morao bih ženi svojoj da opišem kako smo opet ispali pičke jer nismo prešli taj most a on se sve nudio da ga pređemo i ljudi su to baš želeli – ono šantavo prelaženje posle nekoliko sati ne računam niti je iko ikada ozbiljno računao
Morao bih da kažem da znam zašto se tako zbilo i da tako jeste pametnije ali koji smo onda qrac zvali te ljude i potrošili ih (a ja 3. oktobra nisam znao šta će biti 5. oktobra, ono znao sam šta se sprema ali i ovo se spremalo pa vidi šta se desilo i na šta je ispalo)
Morao bih umesto nekog drugog nekog mnogo krivljeg da kažem da se svaka glupost i svaki kukavičluk može opisati kao oprez već sutradan nakon što se ideja učinila tako dobrom a već jutros tako pogrešnom
Ali ne bih mogao sve da objasnim jer video sam svojim očima kad su se Gazda i Direktor dogovarali da se to uradi do kraja i samo mogu da pretpostavim zašto se sve to skroz onako izokrenulo preko noći
A verovao sam da neće da se izokrene jer Gazda jeste već odustao ’97. ali je to posle sasvim lepo objasnio, a Direktor je deset dana ranije dao prostor i postavio momke ne baš goloruke da nas čuvaju jer mi smo radili one zapisnike – onaj jedini dokaz o pobedi – i rekao mi je ti vodi ove svoje i bez brige jer se ovde ništa loše neće desiti on će se pobrinuti za to i stvarno je tako bilo pa sam mislio opet će biti kako je dogovoreno
Ali dogovora je izgleda bilo još, neko im je rekao da ne žure, pa su ti momci sad ti isti momci štitili one jadne saobraćajce od mene i drugih dežmekastih ali besnih likova, poput mene
I svi su se ti hodajući ljudi te noći osetili tako jako jako skenjani jer su pomislili i sad je jebi ga kraj, nikad ništa nećemo uraditi, prodaše nas skotovi

Ali….
Sva sreća, istorija tih dana nije naročito zavisila od nas. Ili, ako i jeste, trpela je naše gluposti


* Napomena: tekst je izvorno objavljen na Blogu B92

Imate poruku u vezi ove minijature ? Pošaljite je !


captcha