Ivana Svetlik

Jermenska crkva u Novom Sadu

Kako sam se samo obradovala kada sam, krajem avgusta, u novinama slučajno nabasala na vest da je novosadski gradski muzej organizovao izložbu eksponata stare Jermenske crkve!

„…Trajaće do kraja meseca“ pisalo je, a ja sam shvatila da imam svega par dana za jedinstvenu priliku da zavirim u unutrašnjost nestale dragocenosti, čiji su fragmenti inače sakriveni u raznim depoima i arhivima.

Jednog toplog letnjeg popodneva sa drugaricama sam posetila izložbu u lepoj, staroj zgradi u Dunavskoj ulici. Na izložbu smo se uputile kroz Dunavski park. Na pločniku parka, na više mesta, utkane su uspomene na staru crkvu i njeno neposredno okruženje:

Kako sam kasnije saznala, fragmenti raznobojnih nadgrobnih jermenskih spomenika ugrađeni su u pločnik i na drugim mestima u gradu, na  primer, na pojedinim mestima na Petrovaradinskoj tvrđavi…

A u Dunavskoj ulici, u Zbirci strane umetnosti, dočekali su nas ljubazna gospođa, eksponati koji su ponovo zasijali pred zadivljenim očima, i tiha jermenska muzika. Pred kraj radnog vremena bile smo jedini posetioci. Ipak, naša domaćica (za koju se ispostavilo da je i autorka izložbe), gospođa Ljiljana Lazić, objasnila nam je svaki detalj, rukopis, sliku, strpljivo i detaljno odgovarajući na brojna pitanja. Izronila nam je sasvim nova slika te građevine- sada više nije bila samo arhitektonsko bogatstvo starih novosadskih ulica, već i čipkani materijal sa svešteničke odore, zvonici koji možda ponovo zazvone, figura Svetog Antuna sa Hristom, kasa za dobrovoljne priloge vernika, …

 

 

 

 

 

Jermenska crkva je dva puta rušena: drugi put u drugoj polovini 20. veka-to je događaj koji pamte mnogi Novosađani. Prvi put, uništena je tokom bombardovanja Novog Sada 1849. godine, kada je većina Starog grada sravnjena sa zemljom.

Prvi jermenski hram sagrađen je u Novom Sadu sredinom 18. veka. Podigla ga je grupa Jermena koja je, tokom balkanskih previranja u to vreme, odabrala da se nastani baš tu. Izabrali su mesto koje je upravo doživljavalo kulturni i ekonomski procvat, u vreme dobijanja privilegija Slobodnog kraljevskog grada.

 

 

 

 

 

Samo ljubav prema toj staroj crkvi, stručnost i skromnost koja iz svega proizilazi, mogli su autorku izložbe motivisati da po ko zna koji put, posetiocima nepripremljenim na bogatstvo koje ih čeka, ljubazno pokazuje i pojašnjava.

Na kraju našeg obilaska, sve zajedno smo tugovale pred velikom, crno-belom, uramljenom fotografijom drage, stare crkvice. Prizor uhvaćen u najvećoj gužvi dana, kada prolaznici, kočije, fijakeri žure svojim poslom, nesluteći da su svedoci postojanja predmeta divljenja još nerođenih naraštaja:

 

 

Oklevale smo da odemo. Zajedno sa autorkom izložbe, čitale smo odlomak tužnog pisma poslednjeg sveštenika novosadske jermenske crkve (iz prateće publikacije, čiji je autor takođe gospođa Lazić): Johan Samuel Polikarp bio je predstavnik naroda koji je ekonomski snažno podržao razvoj Novog Sada, kao i čuvar arhitektonskog bogatstva i kulturnog nasleđa kojim se malo koji grad može podičiti. U njegovom obraćanju upućenom Gradskom narodnom odboru 1946. godine povodom lošeg materijalnog položaja u kom se našao, piše i sledeće:

„…Kao jermenskom kaluđeru poverena mi je briga za jermensku crkvu, ali ne posedujem nikakvu platu, niti prireze…Oni koji daju prilog znaju jako dobro, da ja ne posedujem nikakvog prihoda od činodejstva, niti da imam koju drugu mogućnost za opstanak pomoću kuće, a ipak moram izdržavati jednog crkvenjaka, te snositi sav trošak za crkvu…Moje jelo je isto najskromnije. Često se zadovoljim za ručak sa kajganom, ili jednom malom konzervom. S time imam ručak, koji mi staje 10-12 dinara. Tako se živi, kad je čovek prinuđen da štedi….“.

 

 

 

„Jedno mirno nestajanje“ –  jedan je od mnoštva tužnih i lepih naslova osvanulih u novosadskoj štampi tokom rušenja Jermenske crkve, u drugoj polovini 20. veka. Građevina koja je prirasla za srca Novosađanima, izgubila je bitku sa urbanistima. Nagli rast grada nakon rata učinio je svoje, Novom Sadu su bili potrebni bulevari, trotoari, ulice,… Pa ipak, mnogo tužnih pogleda pratilo je rušenje na današnjem uglu Bulevara Mihajla Pupina i Železničke ulice.

Tužno je i danas mnogima koji prolaze mestom na kom se nekad nalazila, ušuškana okolnim zgradama, naoko sigurna:

 

Svaki put kada tuda prolazim, zamišljam sveštenike i vernike kako se vrzmaju po enterijeru, zvonik koji nadvišava okolne građevine i pridružuje se zvonicima ostalih crkava koje zajedno ulepšavaju grad.  Duh građevine i dalje stoji na svom mestu, a prolaznici ophrvani brigama ni ne znaju da prolaze po osveštanom tlu.

Crkva je rušena 1962/1963. godine. Možda ponovo doživi renesansu, pod budnim okom Svetog Grgura (Grigorija) Prosvetitelja, kom je bila posvećena:

***Izvor informacija: prateća publikacija izložbe, knjiga „Jermenska crkva u Novom Sadu Izbrisana baština“, autorke Ljiljane Lazić***


* Napomena: tekst je izvorno objavljen na Blogu MyWay

Imate poruku u vezi ove minijature ? Pošaljite je !


captcha