Dr Branislava Kostić

Nasilna i nenasilna komunikacija

Gandi

Pojam nenasilje potiče od Mahatme Gandija i predstavlja doslovni prevod sanskrtske reči ahimsa (a — privatni i himsa škodljivost, nasilje: znači ne naštetiti, ne naškoditi). U svojim govorima Gandi je češće koristio reč  „satyagraha“ (od satya — istina i agraha — prijanjanje), koju je sam (na osnovu brojnih predloga simpatizera) skovao, kako bi izrazio svoj ideal („Držati se istine ili snage istine, snage duše“)[1]. Većina autora navodi da se pojam nenasilje pojavljuje prvi put dvadesetih godina prošlog veka, u engleskom jeziku (non-violence), u vezi sa analizom Gandijevih akcija u Indiji i da označava stav čija suština je u poštovanju života, aktivnom nastojanju da se nikome ne naudi, ali da istovremeno predstavlja i način delovanja koji počiva na nenasilju, odnosno  način borbe koji ne dozvoljava nikakvu upotrebu nasilja[2]. U početku, u vreme otpora takozvanom „Azijatskom zakonu“ u Johanesburgu (1906-1907), Gandi je ideju o nenasilnoj borbi, koja – uprkos opredeljivanju za nenasilje ne znači prihvatanje onoga što ne želimo, nazvao „pasivnim otporom“, što je pojam poznat kao metod borbe sufražetkinja, ali i kao metod borbe s početka Francuske revolucije (Mirabo). Kasnije, u želji da se distancira od različitih kvazi pasivnih metoda otpora, Gandi definiše pojam satyagraha, koji bi se slobodno mogao prevesti kao snaga istine, čime se naglašava da nenasilje nije samo pasivni otpor, već prihvatanje filozofije odbijanje nasilja, ali i aktivnog delovanja, u skladu sa istinom. Nenasilje, prema tome, nije samo ne-činjenje nasilja, već svesno zalaganje za komunikaciju lišenu svakog nasilja, uz aktivno učestvovanje u procesu komunikacije. U skladu s tim, odbijanje komunikacije se ne može smatrati nenasiljem.

Generalno, nenasilno delovanje se zasniva na borbi protiv svakog nasilja (direktnog i/ili strukturalnog), uz upotrebu sredstava koja isključuju bilo koji oblik direktnog nasilja.[3]

Za razliku od nenasilja, nasilje možemo definisati kao fizički ili verbalni oblik ponašanja koji je vođen namerom da se povredi neka osoba, ili da se ošteti neki objekat. Literatura iz oblasti socijalne psihologije je saglasna da je ključni faktor u definisanju nasilja namera, tako da se nasilje među ljudima definiše kao namerno ponašanje s ciljem nanošenja fizičkog ili psihičkog bola.

U skladu s tim bismo nasilnu komunikaciju mogli definisati kao proces u kome pošiljalac poruke ne vodi računa o primaocu poruke, odnosno – nema, i nije mu stalo da ima, uvid u ishod poslate poruke, niti ima potrebu za adekvatnom komunikacijom. U vezi sa nasilnom komunikacijom je pojam komunikacijskog konflikta, koji je rezultat neuspešne ili nedovoljno uspešne komunikacije.

Za razliku od nasilne, nenasilna komunikacija je ona koja se ostvaruje  kroz razumevanje i empatiju između pošiljaoca  i primaoca poruke. Stoga nije dovoljno da je komunikacija lišena nasilja da bi bila prihvaćena kao nenasilna. Naime, komunikacija pored nenasilne i nasilne, može biti i – neutralna.

U vezi sa nasiljem i nasilnom komunikacijom često se postavlja pitanje upotrebe sile, odnosno da li svaka prisila znači nasilje. Komunikologija, kao i psihologija i pravne nauke, smatraju da primena (pri)sile kojom se ne narušava nečiji fizički integritet, niti ljudsko dostojanstvo, ne može biti smatrana nasiljem. Ovakvo shvatanje je delimično u koliziji sa osnovnom definicijom nasilja kao aktivnosti koje se ustanovljava na osnovu postojanja/nepostojanja namere da se povredi druga osoba, ili nanese šteta objektu. U skladu s tim bi se moglo zaključiti da se ne smatra nasiljem upotreba sile, kojom se ne ugrožava nečiji fizički integritet, niti ljudsko dostojanstvo, i nije upotrebljena sa namerom da se povredi neka osoba ili ošteti neki objekat.

Primer takve upotrebe sile je, recimo, fizička prisila koja se upotrebljava da bi se pacijent sprečio da sam sebe povredi, ili upotreba sile da bi se sprečila nesreća (sprečavanje deteta ili odrasle osobe da se povredi).

[1] Ranka Jindra Alma Škugor,  Odgoj za mir – prevencija nasilja (mirotvorni odgoj),  стр1; извор: http://bib.irb.hr/datoteka/402811.Microsoft_Word_-_402811.Odgoj_za_mir-prevencija_nasilja_mirotvorni_odgoj.pdf;   učitano 11. 10. 2011. godine.

[2] Raffai, A. (2004), Volonteri u izgradnji mira i zajednice,  Centar za mir, nenasilje i ljudska prava, Osijek,  стр. 42.

[3] Извор: Mellon C.,  Semelin, J.,  (1994),  La Non-violence, Presses Universitaires de France, Chapitre I , 7.-24.P; prevod: Ana Raffai:  www.rand.hr

 


 

Imate poruku u vezi ove minijature ? Pošaljite je !


captcha