Obren Markov

Love & Peace & Hunters

senke

Pred nama se odvijala scena kao iz akcionih filmova Ex-Yu, ono na temu SB zatvara krug i slično, a ispostaviće se da je nekom baš zagustilo.

Skoro smo već stigli na mesto odakle se čula glasna muzika, ženski vokal je pevao neku od onih pesama u kojoj se spominje rock’n’roll a koju obično izvode metalci otpadnici od društva pobunjenici ali sa sveže opranim kosama, kad nas prestiže policijska 307-ica i pravac tamo; sa zaostatkom od nekoliko koraka, ponadao sam se da ću prisustvovati nekoj od onih epskih sremskih tuča, svi moji drugari odrasli na špricerima su mi takve brižljivo opisivali svaki put kad je trebalo da ispadnu onako face neustrašive i opuštene, znate već legende o neuspeloj sremačkoj svadbi ako na istoj ne radi brica. Dakle, ulazimo, spremni na scenu staromodne saloonske makljaže iz kaubojskih filmova, ali naše nade zalud behu. Iz policijskih kola istrčava uniformisano lice, sa tako oko dva metra visine i stomakom kojega bi drug V. čak i u svojim najvećim danima posmatrao sa zasluženim poštovanjem, i pravac muški Toi-Toi. Prisutni u redu su ga, uviđajući hitnost policijske operacije, bez roptanja propustili. Nije Inđija Merdare.
Tako je (uz podrazumevanu dozu preterivanja radi zanimljivosti priče) izgledao moj prvi ulazak na neku gitarijadu ikada.

Plakat gitarijade

Plakat gitarijade

Kako mi je uopšte uspelo da ih do sada izbegavam, ne bih umeo tačno da objasnim, ali uslovi da se na ovoj nađem su se većinski uklopili u onom trenutku kada je Repitj videla plakat za istu, desetak dana ranije. Oko joj je zapelo na Love Huntersima, na inače naivno amaterskom plakatu najavljenim kao slučajno. A njima je, to sam odranije znao, došlo da se opet sakupe zbog sebe a možda i zbog nas. Otkako su na pauzi, Musa je uglavnom istraživao kuda sve autorstvo može da ga odvede, ne opterećujući se pri tome suvišnim mislima o reakcijama publike na zvuke sa tog puta. A publika k’o publika, želela je hita mada se pravila fina i nikako da prizna. I tako se sve uklopilo, eto baš u Ješićgradu.
Onaj ženski vokal je nešto na šta ću se, poštujući hronologiju događaja, vratiti malo kasnije; pripada curici pristojnog izgleda i glasa ali, rekao bih, zabranjenih godina, a još uvek je dopirao sa bine u trenutku dok smo, tek pristigli, razmišljali gde da se pozicioniramo. Ljudi iz gradova su navikli da svirke – tu pre svega mislim na publiku na svirkama – izgledaju malo drugačije. Znate to: ili je gužva toliko da ne možeš da se okreneš, stigneš do nužnika ili šanka, ili si u klubu i imaš mesta koliko hoćeš, a ti glasno komentarišeš kako to da eto nikoga nema na tako dobroj svirci a u sebi si zahvalan što sediš za šankom i što se pri tome ne guraš. Ovde nije bilo ničega takvog. Ako još uvek prepoznajem šta je šta na sportskim objektima, bina, šank, publika, dva izbacivača i već spomenuti Toi-Toi su postavljeni na betonskom rukometnom igralištu, a (ispostaviće se kasnije) žiri, deca od članova žirija, još neki što su poneli svoje pivo i organizatori i stariji bendovi čije članove bole leđa su se smestili na oronulim tribinama sa strane, koje pri tome gledaju u zapravo drugom pravcu u odnosu na scenu. Po samom igralištu ispred bine se rasporedilo pedesetak onako baš klinaca, verovatno iz nižih razreda te gimnazije na čijim se terenima sve ovo odvija, i pet-šest starijih likova iza njih, strateški pozicioniranih na pola puta između šanka i Toi-Toija. Zaključivši da su ovo napred đaci, a ovo pozadi njihovi profesori, Repitj i ja smo se po principu (pre svega, moje) generacijske sličnosti postavili blizu ovih drugih. Tu nas je negde ugledao i Protektor, natočilo se i piva i stigla je pauza – kraj takmičarskog dela sa demo maloletničkim bendovima, trenutak kada se za nastup pripremaju velike zvezde.
Negde u tom trenutku, posle sveg ovog uvoda, u priču ulaze njeni glavni junaci. To nisu najavljene velike zvezde; to su oni koji su došli da ih gledaju: jedna od stvari koje čoveku poprave dan, neočekivano i neponovljivo, i pre svega bez bilo kakve namere i objašnjenja zašto je to baš toliko lepo. Među sve one klince umešalo se nešto, ne samo njihovih majki i očeva, već – siguran sam – i majki i očeva od tih majki i očeva. Ne, tako nešto u Novom Sadu, a siguran sam ni u jednom gradu sa recimo više od 50K stanovnika, više nije moguće sresti. Takođe ništa slično nećete videti ni u jednom gradu koji ne doživljava toleranciju prema drugačijim stavovima o životu kao nešto sasvim normalno. Bez obzira da li je u Sremu ili Teksasu, razlika koju vidiš da živi bez opterećenja i prisile je lakmus papir za dobar kvalitet života u tom gradu.
Pauza je tekla, pričali smo nešto, nismo ni primetili da se publika menja sve dok Protektor nije rekao, citiram, ju, sjajno, Love & Peace. Najpre sam se zabrinuo za njegovo stanje duha, nisam naime namirisao ništa što bi izazvalo tu vrstu veselosti, potom se osvrnuh u pravcu na koji je pokazivao. Leđima okrenuta, tu je bila sitna žena, lepa i zgodna koliko god žena bliže šezdesetoj, a bez plastičnih operacija, može biti, sa majicom na kojoj piše Love & Peace, i farkama i još nekim ženskim detaljima koje vam stoje ako ste žena koja se ponaša u skladu sa njima, ako ih lako nosi. A to čini tako samo ako je bila mlada u pravo vreme i zainteresovana da ode na Woodstock. Tu je bio i njen čovek i još nekoliko njihovih prijatelja, u istom fazonu i da ih fotografišem i da se pomučim sa Photoshopom i isečem ostatak prisutnih, tako nastao plakat bih potpisao recimo sa Vreme ne prolazi, ko vas je lagao. Okolo, videlo se još par sličnih grupica. Konačno, i meni se desilo ono što skoro nije, bio sam na svirci, šta svirci, Gitarijadi, okružen ljudima koji su takođe istim poslom uživanja prisutni, i to tako da sam u okruženju, bar među muškarcima, najmlađi. Da me je neko od njih u tom momentu poslao po pivo, bez reči bih poslušao.
Možda i grešim dušu, oni su tu bili, odnosno, za njih su zvezde večeri nastupale pre Huntersa, zovu se Stare Kuke,

Stare kuke prže

Stare kuke prže

njihovi, lokalni, a to su nimalo vitak frontmen u uočljivoj žutoj majici sa starim rokerskim glasom, pri tome istovremeno i organizator ove Gitarijade naravno, plus njegovi drugari. Nije da ih ovi klinci od pre nisu zanimali, to su ipak njihova deca, možebiti i unuci, nije da ih Huntersi ne zanimaju, ipak je to jedan poznat i pošten rokerski brend, ali ovo je njihovo. I vremenski, i teritorijalno, a duhom više od svega. Uživali su, vidi se, a meni se više od benda na bini svidelo njihovo uživanje.
Kada su došli u Inđiju, Huntersi su postavili uslov da sviraju u ponoć, i stvarno je tako bilo, mada mislim da taj uslov niko nije doživljavao baš ozbiljno. Novi ne-Moomin gitarista i stare stvari, sat vremena svirke, festival je u pitanju ipak. Došlo je tada ono vreme da se ja osećam kao da je vreme stalo, kao ona Love & Peace družina do malopre. Probismo se ne baš u prve redove, ali tu napred, pa recimo da probismo se nije baš prava reč, došetali smo zapravo, taman da nas Musa vidi, pozdravi i posle nam zakera jer ko je još naopako video da se na Huntersovski There igra stiskavac i tako to…

Zanimljivost, prava, je nastala posle jedno pola sata, u sred svirke gostujućih zvezda večeri. Niko me nije upozorio da je Gitarijada u stvari vid takmičenja, ima neka nagrada, neko studijsko fotografisanje i šta već, pa klinci baš zapeli da pobede. Na binu zato izišao šef od žirija, nakon što je pre toga svoju decu od tako jedno desetak godina poslao kući. Obrati se on prisutnima, takmičari se naguraše pred binu, i otpoče (sticanja slike radi, šef od žirija izgleda kao da predaje neki borilački predmet, nikako Muzičko, valjda da ne bi bilo nekih problema sa nezadovoljnim mladim svircima koji bez nagrade ostadoše). Dakle, zbori on, sve se cenilo, to kakva je uvežbanost, i to kakav je nastup i izgled, i grupno i od svakog pojedinca i pojedinke, i svi su se trudili, i za rock’n’roll u opštini Inđija nema neizvesne budućnosti, i ova tradicionalna manifestacija je iznova dokazala svoj značaj za razvoj kulture i sve tako… Tenzija narasta u prisutnima, peti minut ističe, čovek kao da voli Agatu Kristi, tajna je to u njegovim papirima skrivena, i konačno, prozbori ime pobednika; tu ona cura sa početka teksta i njeni drugari poskakaše od sreće, ona se pope i uze plaketu, a u očima drugih takmičara razočaranje je golemo bilo. Mislim da sam i neku suzu video, a momci, zna se, ne smeju da plaču.
Huntersi onda nastaviše prženje, i svima koji se dvoume da li su to oni isti ludi stari LH, savetujem da dođu (oni me ne plaćaju za ove reči, mada bi trebalo). I I’d rather be your fool, i There, i Street Life, i još svašta od onog po čemu ih znamo se moglo čuti, a ima i jedna nova stvar, valjda. Behu neočekivano usvirani, plus opušteni shodno prilici. Valjana svirka.
Na kraju, prisutni Novosađani se okupili, završili pivo, na svoj uvijen način rekli da smo dragi jedni drugima i raziđosmo se.
Saobraćajna patrola kod Karlovaca zaustavila Repitj i mene, no mladić u uniformi je lako podlegao kvalitetnom stavu i smirenom osmehu pa duvanja u onu poganu pišteću spravu nije ni bilo. Klinci sa svirke su se razišli, odrasli su još za jednu noć, a ona cura što je na bini uzela nagradu će – eto, dozvoliću sebi da nagađam – sledećih godina verovatno pokušati nešto mimo svog benda, možda malo manje rokerski, samo ipak da ona poraste još malo, ali i pre nego što momci iz benda počnu da se briju. Ekipa Love & Peace će otići kući, za neko vreme se maskirati u običnu odeću kancelarijskih radnika, i nastaviti da zarađuje hleb nasušni kao sav normalan svet. Uz povremena okupljanja o vikendu i lepom vremenu.
EDIT: Pobednički bend se zove Rejected, lokalci su iz Inđije, i sviraju svoje stvari na šta je u svom obraćanju iscrpno ukazao Onaj-što-ne-predaje-muzičko

* Napomena: tekst je izvorno objavljen na Blogu B92

Imate poruku u vezi ove minijature ? Pošaljite je !


captcha