Obren Markov

Luka

Luka Nadlački na iskopavanjima
Rođen je 1910., i bio je, ako ćemo pravo, težak čovek čak i po merilima vremena u kojem je živeo. Da pri tome nije bio i na razne načine i višestruko talentovan, da istovremeno nije bio i lep, snažan čovek vodeno plavih očiju, moguće je da bi ga danas pamtili samo kao incident, kao čudnog i povremeno prekog čoveka koji je probleme umeo pre da pravi, nego da ih rešava. Bar, svakako ne na miran način.
Teško mi je danas da sve one priče koje mi je zborio povežem u logičan vremenski sled. Njegovi (i moji) su kadgod došli iz Nagylaka/Nadlaca, mesta koje se danas nalazi blizu tromeđe, fizički podeljeno između Mađarske i Rumunije. Nisu daleko otišli u toj seobi, tek tridesetak kilometara, naselivši se u Srpskom Krsturu. Kako je to tada bivalo, prezime su im dali po mestu porekla; legenda inače kaže da Nadlački pripadaju lozi onih Srba koji u Vojvodinu nisu došli pod Čarnojevićem, već su tu bili odkad sećanje seže.
Kada je nakon Velikog rata škola ponovo počela da radi, raspuštenu seosku balavurdiju je, onako prestarelu, valjalo dovesti u red. Majke su ih dovodile učitelju, koga za ruku a koga tegleći za uvo, i govorile mu samo ih dobro tuc’te, zdravo su nevaljali. Radio bi on to i bez posebnog uputstva, što i dalje ne znači da svojim đacima u sećanju nije ostao kao pravedan čovek od kojeg su naučili mnogo toga što u kući nisu mogli.
Učitelj ih je prepoznavao po sluhu. Dok bi sva četiri razreda, a nalazili su se u istoj prostoriji, naglas izgovarala tablicu množenja, uča je okopavao školsku baštu. Kada bi završili, uzeo bi prut i njime šibao one koji su zabušavali. I uvek je tačno znao ko je to bio, a da deca nikada nisu shvatila kako. Oštrija kazna, ono sa skidanjem gaća i mlaćenjem kaišom, im je – uglavnom svima – sledovala ponedeljkom. Nedeljom je trebalo ići u crkvu, i tamo biti miran. Neki nisu išli, pa su batine dobijali zbog toga; drugi su išli, i tamo se vrpoljili i uopšte se ponašali ne naročito bogougodno, pa su kaznu zasluživali na taj način. Uglavnom, moj deda je matematiku, pisanje i druge stvari koje su se u školi učile zavoleo, a ono u šta je trebalo bez dokaza i pokorno verovati – pa, to baš i nije.
Već sa šesnaest je prvi put odlučio da je čast važnija od života. Bilo je tu nekog maltretiranja, neka porodica seoskih kabadahija je u pitanju, bilo je tu nekog ponižavanja i postavljanja na svoje mesto. Luka se noću zavukao naoružan nekom močugom u njihovo dvorište, sačekao najstarijeg od braće da se pripit vrati kući, i onda ga tamo, u sred njihove avlije, izbubetao na mrtvo ime. Ovaj se od tih batina nikada nije sasvim oporavio. I nikada se nije usudio da progovori i kaže ko mu je to učinio.
Godinu dana kasnije, još uvek maloletan a zaluđen avijacijom, u to vreme velikom novotarijom u povoju, seo je na bicikl – naravno nikome se ne javljajući – otišao put Mostara i prijavio se za pilota. Nana, dominantna majka, preplašena od tih đavoljih naprava što letidu okolo, je krenula za njim i našla ga posle par sedmica; da nije bio maloletan, verovatno ne bi uspela da iskuka oficirima da ga izbace i oteraju nazad (pametno, ovu priču mi je ispričao tek kada je čuo da sam i sam napravio nekoliko skokova padobranom, na zgražavanje svojih ženskih predaka).
Luku ovaj neuspeh nije sprečio da ubrzo ponovo ode od kuće, jer mu je naprosto bilo vreme za to. Postao je rečni mornar. To se završilo godinu dana kasnije prvim teškim batinama, negde u Sremskoj Mitrovici. Mornari su uvek bili obesno društvo, oni mladi naročito. Jednoga dana, naleteli su na grđe od sebe, sremce i pandure pri tome. A kada se oporavio i izišao iz apsa, moj deda se vratio kući.
I odlučio da uči škole. To je bilo otprilike najneobičnije od svega što je činio do tada. Imao je dve ljubavi, dve stvari o kojima želi znati više nego drugi, arheologiju i voćarstvo. Voćke je voleo, dok cvatu i zru, a od starih je još kao dete gutao priče o prošlim vremenima, o tome šta se sve može naći u banaCkim njivama, o legendarnim ratnicima i vladarima, o grobnicama i bogatstvima zakopanim kraj Tise.
Bio je šarmantan i mlad čovek tada, avanturista, davao je iz sve snage i svoj duh i svoje telo. Naučio je nemački i francuski, mislim i ruski ali u to već nisam siguran. Svirao je gitaru. Na more nije odlazio kao mi danas, već je seo na bicikl, sedam dana putovao i onda tamo živeo nekoliko meseci, pomažući nekom barbi u ribarenju. Baveći se iskopavanjima, bio je i zaljubljenik u fotografiju, što mu je svakako dobro dolazilo. Jednom sam kao dete, ili već na pragu puberteta, ugledao jednu požutelu fotografiju; iz nekog razloga, i dalje je smatram najlepšom fotografijom koju sam u životu video, a danas je na žalost nemam. On je nije fotografisao, već je bio na njoj, do neprepoznatljivosti mlad i lep, gradski i gospodski ali naizgled nonšalantno obučen. Bili su tu još neki divni mladi ljudi i neke divne mlade žene, a scena je zračila nekom ekstremnom srećom, od one vrste zbog koje ima naroda što veruju da fotografija uzima dušu onih koji su na njoj. Majka i baka su isprva izbegle odgovor na moje pitanje šta je na toj slici, a pitao sam jer od te fotografije nisam mogao da se odvojim, i onda sam shvatio da je to nešto o čemu se iz nekog razloga ne govori. Tek mnogo kasnije mi se kazalo; snimak je nastao ranih tridesetih godina u Bečkereku (ja ga zovem tako, jer gradove treba zvati imenom pod kojim su gradom postali, a vama odvolje), na slici su bili on i njegova u to vreme buduća prva supruga sa svojim prijateljima. I da, bili su srećni, jako, svi, to su stvari koje se ne daju lako sakriti.
Žene su ga volele, one uvek vole takve – i to im se nikako ne može zameriti – a i on je voleo njih. Učiteljica iz Bečkereka sa one fotografije – nikada mi nije o tome pričao ali ja u glavi nosim sliku da je to ona koja se baš baš voli je umrla na porođaju, zajedno sa sinom, novorođenčetom, a Luka je ostao sam sa prvom ćerkom, tada tek prohodalom. Tada, sam muškarac i sasvim malo dete, teško je to išlo, i problem je valjalo rešiti. Tako je ubrzo pronašao moju baku u Kikindi, koja je išla u šnajdersku školu za devojke. Oženio ju je, odveo da živi kod njegove majke, i kroz par godina dobio još jednu kćer.
Ne znam da li je Luka bio predratni komunista, ali antifašista je bio sigurno. Kada su naši tadašnji vlastodršci tražili da im se po ulicama skandira VoĐa, VoĐa, onako kao što se u Italiji vikalo Duce a u Nemačkoj Führer, on i njegovi prijatelji su skandirali ĐaVo, ĐaVo. Kao rezervni oficir u Bečkereku, naredio je da se u kasarnu puste demonstranti koji su tražili razvrgavanje ulaska tadašnje Kraljevine Jugoslavije u Trojni pakt. Btw, kasnije – mnogo kasnije – je govorio da smo tada mogli i pametnije da postupimo. Ali samo onako, privatno, naoružan znanjem o onome što je usledilo.
Već posle nekoliko dana rata zarobili su ga Nemci. Snažan kakvim je dat, sam je na brdo odvukao minobacač braneći neki most u blizini, valjda, Šapca. I branio ga je, dok ga eksplozija nije odbacila u vazduh a geler mu okrznuo glavu. Odveden je najpre u Nemačku gde je, zahvaljujući znanju više jezika, dosta dobro prošao. Posle je premešten u Francusku kako bi, budući da je obrazovani voćar, radio kao zarobljenik na nekom imanju. Mnogo kasnije, ja sam već imao pet-šest godina, nabavili smo vučicu kojoj je dao ima Lujza. Baki, toga se sećam, to ime nije bilo baš pravo. Detalje ne znam. Uglavnom, tri puta je pokušao da pobegne iz zarobljeništva, taj treći put je i uspeo. Neko vreme se skrivao u Zagrebu, pa preko Bosne i Srbije stigao do svog Srpskog Krstura. Tada je, pokušavajući da se dokopa mosta preko Drine, jedini put u životu ubio čoveka kojem je prethodno gledao lice – da to nije učinio, danas ovo ne bi imao ko da piše. Tu u Krsturu je, u jesen 1942., začeta i moja majka. Kasnije je bio u partizanima, vodio je neku artiljerijsku jedinicu na sremskom frontu, a u zimi koja je usledila je rukovodio sečom drva sa Vršačkih planina, da bi se Beograd imao čime grejati. Kada su mu rekli da mu je to zadatak, on je odgovorio Ali ljudi, ja te stvari ne znam, ja znam o voću. Baš zato, odgovorili su mu, treba da paziš šta ovi bilmezi seku, da ne iseku voće, jer ćemo ostati gladni ako to učine. Bili smo mnogo bolje organizovani tada, umeo je kasnije da kaže.
Posle oslobođenja, postao je osnivač, kustos i prvi direktor Muzeja i Istorijskog arhiva u Kikindi. Spakovao je ženu, tri ćerke i ono malo stvari u kola sa konjima i odveo ih u Kikindu. Kako bi moja majka, koja je tada imala tri godine, zapamtila ovu seobu, zaronio joj je ruku do ramena u ćup sa medom. Zapamtila je taj osećaj, itekako, kasnije ga je opisivala kao čist strah, prvi koji je kao takav osetila u životu. Dodeljene mu nemačke zarobljenike je uspeo da sačuva žive i da ih kasnije bezbedno ekspeduje u Nemačku.
Onako drčnom i pravdoljubivom, sve mu je manje prijala nova vlast i njeni lokalni predstavnici, uglavnom sveže doseljeni u Vojvodinu. Legenda kaže, a on mi je potvrdio da je to istina, da je jednog od njih, posebno bahatog, vezanog iz obližnje Srpske Crnje na konju dovezao u Kikindu. Tada su se stvari, izgleda, tako rešavale. A video je i čuo u to vreme mnoge stvari koje nikome normalnom ne prijaju – da ih vidi, ili čuje, ili nasluti.
Kada je par godina kasnije potpuno krenulo po zlu, i kada je postalo jasno da takav kakav je i takav odakle je neće uspeti još dugo da se održi u sedlu, pomogla mu je ljubav prema fotografiji. Fotografisao je i sklonio na sigurno neke od dokumenata koje je u međuvremenu sakupio kao direktor Arhiva.

Sretna je okolnost da su ona, izgleda, govorila o tome da su neki lokalni moćnici, u međuvremenu proglašeni prvoborcima, zapravo od početka rata radili kao ubačeni agenti Gestapoa. Tu se, navodno, krio odgovor i kako je provaljen i uništen tadašnji Kikindski partizanski odred, a i zašto su bez suđenja a naročito bez ispitivanja nakon rata pobijeni neki lokalni Nemci. Ako je to tačno, ravnoteža straha mu je verovatno pomogla da preživi doba u kojem su ljudi netragom nestajali na raznim stratištima, u kojem su davljeni u wc šoljama i slani na Goli. Vremenom je premešten da radi običan, bezopasan činovnički posao i da živi sa porodicom u skromnom stanu.

U međuvremenu, nastavio je da se bavi arheologijom, pre svega strasti radi. Otkrivanje Blatnog grada kod Mokrina mu je otvorilo put da bude jedan od retkih naših arheologa koji su zabeleženi u nekom od izdanja Larousse enciklopedije. Mnogi su pričali da je pronašao i sam Atilin grob; ta priča je njegovu porodicu izložila posebnoj pažnji raznih lovaca na blago a verovatno i još ponekoga. Na moju žalost, bez pravog razloga.
Nedugo nakon što sam se ja rodio, starost, koja mu je možda i prebrzo došla zahvaljujući životu kakvog je imao, je ubrzano počela da uzima svoj danak. Od gromade od čoveka, ne toliko po visini i težini koliko po energiji koju je isijavao, pretvarao se u fizički sve nemoćnijeg starca koga um nikako nije izdavao, ali koji je lekcije o svojim fizičkim ograničenjima gotovo uvek učio na teži način. Intimno, verujem da su neki od mojih najdubljih strahova – oni od bolesti, nemoći i starosti – posledica baš te činjenice, da se ovaj proces odvijao na moje oči. U vreme kada još nisam dovoljno dobro razumeo o čemu se tu radi i kako to ide.
Njegovo neslaganje, znam, nikada nije prestalo, baš kao ni harizma. Kada bih se predstavio, mnogi bi mi u ona vremena značajno i u pola glasa rekli da poznaju i cene moga dedu, i to je trajalo sve dok se iz Kikinde nisam odselio. Navikao sam se na to, ali mi jeste pomalo i smetalo. Vatra koja trag mu prati je pratila i sve nas koji nosimo njegove gene, i sa tim se moralo živeti.
Sećam se nekih ljudi koji su se okupljali kod nas u stanu, dok sam još bio mali, mora da je u pitanju bilo neko vreme oko 1970. i par godina posle nje. Jednoga dana, gledali smo Dnevnik – tada je počinjao u osam uveče i to pamtim jer sam morao da budem miran i tih – spiker je ozbiljnim glasom počeo da čita neko saopštenje o nekoj kontrarevolucionarnoj ili liberalnoj ili kakvoj već grupi koja je otkrivena i pohapšena u Kikindi. Većina imena koja je spiker izgovarao, i slike ljudi koje su išle kao ilustracija te vesti, mi behu poznata – meni su govorili da su to „komšije“ i „prijatelji“. Ipak, moj deda je i tada ostao na slobodi.
Živeli smo tada vrlo, vrlo skromno, na samoj ivici siromaštva – ali tu se represija zaustavila, ipak nije došlo po njega, ako se izuzme jedan i do sada nerasvetljen slučaj. Naime, tih godina, mog dedu, onako ostarelog i na biciklu, je pregazio auto, mnogi su tvrdili namerno. Preživeo je, ali mu je zdravlje bilo nepovratno urušeno. Počinilac nikada nije pronađen, svedoci su postali nesigurni, što je u ono vreme i na onom mestu bilo… pa, krajnje neuobičajeno.
Luka je do kraja života sačuvao mentalno zdravlje. Godinama pred smrt, prestar i preslab za iskopavanja, sakupljao je lokalne Banatske i Vojvođanske narodne izraze, predanja i običaje. Radio je to sistematično i uporno, jer takav je umeo da bude, uveren da će to jednoga dana biti vredna građa. Jedna od stvari zbog kojih u životu žalim, je to što nikada nisam pouzdano saznao gde su sva ta dokumenta, rukopisi, zapisi, prikupljene stvari, oni za koje znam i oni za koje ne znam, završili. Valjda mi to i nije bilo dato da saznam. Problem leži u porodici koju je Luka ostavio iza sebe. Ona, čiji sam izdanak i sam, svakako nije najbolja od svih: tu je prisutna gadna kombinacija surenjivosti, sukoba snažnih i često iracionalnih ličnosti, počesto prepunih zavisti, teških sudbina, kako u njegovoj tako i u generaciji koja mu je sledila. Meni je to jasan znak da on na onima koji su dolazili posle njega nije radio, da mu to nije bio prioritet. Brinuo se on, kako je već mislio da muškarac treba; moju majku, tada tek bebu, je rizikujući život, po mraku i kroz snežnu mećavu, pomodrelu i u stanju frasa, nosio u bolnicu dvadeset kilometara konjskom zapregom, i tako joj spasio život; kada je neka drugačija nevolja krenula, načelniku policije je zabio nož u sto pokazujući šta će se dogoditi ako nekome od njegovih bude falila dlaka sa glave; uspevalo je, ali to izgleda nije bilo sve ono što je trebao da čini. Iz tih razloga, ono od dela što je ostavio iza sebe, bar veći deo, se ne nalazi negde gde je meni dostupno. Bar, ne da ja to znam.
Luka sebi nije dozvoljavao da pokaže slabost. Kada sam napuštao njegov dom, nije mi išlo lako. Pa sam to radio u dva navrata. Prvi put, nije ga ni bilo kući da se pozdravimo. Slutio sam zašto, ali mi je bilo teško da poverujem. I, posle: jedina prilika kada sam u njegovim očima video suze je bila na onaj kasnojesenji dan 1981. kada je meni, svom najmlađem unuku, ovaj put konačno, doneo stvari na autobusku stanicu.
A ona rupa koja se u mom stomaku otvorila nekoliko godina kasnije, kada su mi rekli da je sa njim gotovo… nadam se da je više nikada, ali nikada, neću osetiti. I zahvalan sam, duboko, što me ništa za ovih više od dvadeset godina, koliko je od tada prošlo, nije na taj način suočilo sa samim sobom.
Još uvek srećem ljude koji znaju ko je on bio. Kada san treba da mi pokaže da sam zaštićen, i da će sve biti dobro, to mi govori kroz njegov lik. Volim da mislim da je to zbog toga što je baš on taj koji je zasadio drvo kruške onda kada sam rođen.

 

(In Loving Memory of Luka Nadlački)

 


* Napomena: tekst je izvorno objavljen na Blogu B92.


 

Imate poruku u vezi ove minijature ? Pošaljite je !


captcha