Miroslav D. Ilić

Nacrt Ustava Vojvodovine srpske iz 1849.

Svetozar Miletic

Nacrt Ustava ima 154. paragrafa podeljenih u 15 glava. U prvoj glavi »O zemlji« definiše se teritorija Vojvodovine (prema zaključcima Skupštine), a ona je država, samostalna, nerazdeljiva i u svemu ravnopravna sa ostalim državama austrijske carevine. Njene granice može menjati samo njen sabor. Glavi grad je Novi Sad, a grb – beli krst na crvenom polju sa četiri ocila. Druga glava »O odnošenju Vojvodovine Srbije k sredotočnoj vlasti«, uređuje ustupanje centralnoj vlasti: spoljnih poslova (pri čemu se i za njih moraju uzimati ljudi iz Vojvodovine), upravljanje redovnom vojskom (u koju Vojvodovina daje kontigent vojnika srazmeran drugim državama, s tim da je taj kontigent organiziovan u spostvene pukove sastavljene od Srba i sa komandom na srpskom jeziku), opštih finansija i rukovođenje trgovinom. Upravljanje zemaljskim prihodima (kameralna i fiskalna dobra, rudokopi, solane, danak za središnju upravu) pripada Vladi Vojvodovine, dok trgovina ne sme biti organizovana na štetu Vojvodovine. Svi dopisi upravljeni centralnoj vlasti, a u vezi poslova ustupljenih njoj, biće otpravljani na srpskom jeziku. U trećoj glavi »O odnošenju Vojvodovine k drugim državama carevine« dopušta vezu Vojvodovine sa drugim državama u carevini koja je uspostavljena na njenu korist, a nije na štetu carevine. Ako neka od država carevine stupi u vezu sa nekom stranom državom, to može učiniti i Vojvodovina. Građani drugih država u carevini nisu u Vojvodovini stranci, ali njeni državljani samo onda ako imaju u Vojvodovini prebivalište najmanje dve godine, dok doseljenje podleže posebnom zakonu koji će doneti sabor Vojvodovine. U glavi četvrtoj »O kruni« priznaje se vladarsko pravo habzburško-lotarinskoj dinastiji, a Vojvodovina mora biti, zajedno sa drugim državama u monarhiji predstavljena u carskoj tituli. Pri zakletvi na ustav, car se zaklinje i na ustav Vojvodovine. Domaćim delima car upravlja preko vlade Vojvodovine. Peta glava »O vojvodi« određuje vojvodu na čelu izvršne vlasti Vojvodovine, njegovo je zvanje doživotno, a bira ga narod po posebnom izbornom zakonu. Mora biti Srbin, imati najmanje 30 godina, a polaže zakletvu na ustav carevine i na ustav Vojvodovine. Platu vojvode određuje sabor, ali on može odgovarati za prestupe prema zakonima koji važe i za druge građane. Šesta glava »O pravima različitih naroda u Vojvodovini« određuje srpski jezik za jezik državne uprave, dok svaki narod u svojoj opštini ima pravo da se u opštinskim delima služi svojim jezikom, a u pismenim predstavkama vlasti svaki pojedinac se može služiti svojim jezikom. Svaki narod ima nepovredivo pravo da čuva i neguje svoju narodnost i jezik. »O zakonodavnoj vlasti« govori sedma glava: zakonodavstvo iz oblasti koja je prenešena na centralnu vlast pripada zajedničkom zakonodavnom telu u kome će Vojvodovina imati srazmeran broj predstavnika i caru. Za poslove pridržane Vojvodovini zakonodavnu vlast ima njeno zakonodavno telo koje svoje odluke podnosi caru na odobrenje. Zakonodavno telo čine izabrani predstavnici naroda na svakih 15 000 žitelja. Pasivno i aktivno biračko pravo imaju stalno nastanjeni žitelji Vojvodovine, koji su stariji od 24 godine, samostalni i nisu lišeni političkih prava. Izbori su neposredni. Činovnici Vojvodovine ni carevine, ne mogu biti poslanici, a poslanici se biraju na tri godine. Niko ne može biti poslanik istovremeno u saboru Vojvodovine i saboru carevine. Nema vezanih mandata, a svaki poslanik predstavlja celu državu. Izbori se uređuju posebnim zakonom. Mesto održavanja sabora Vojvodvine je Novi Sad. Sabor saziva car svake godine, a ako on to ne učini sabor se okuplja sam. Vanredno zasedanje saziva vojvoda, a ko on to ne učini, onda predsednik sabora. Zasedanje otvara i zaključuje vojvoda. Sabor verifikuje izbor svojih članova, a predsednika, podpredsednika i druge časnike bira sabor sam, kao što i donosi svoj poslovnik. Odredbama je regulisan način rada sabora, njegovo zaključivanje, ili odgađanje, način rasprave i glasanja, kao i raspuštanje i novi izbori. Poslanici uživaju imunitet i ne mogu se pozivati na odgovornost za mišljenje izraženo na saboru. Za krivične prestupe poslanici mogu biti gonjeni, ali uz prethodno obaveštavanje i odobrenje sabora. Izuzetak je ako se poslanik zatekne u izvršenju krivičnog dela, u kom se slučaju to mora odmah javiti saboru. Pravo predlaganja u saboru imaju car, vojvoda i sabor, zaključak sabora postaje zakon, kad na njega pristane car. Ako car odbije potvrdu, o jednom predlogu zakona u tom zasedanju se više ne može odlučivati. Ako i novo zasedanje ponovo podnese caru neizmenjen predlog i ovaj ga odbije, car raspušta sabor i naređuje nove izbore. Ako i novi sabor potvrdi predlog, takav zaključak sabora postaje zakon i bez careve potvrde. Zakon premapotpisuje i proglašava vojvoda. Osma glava »O izvršitelnoj vlasti« naglašava, da osim careve izvršne vlasti u svim predmetima koji su ustupljeni središnoj vlasti, uredbe koja zadiru u prava zemaljske uprave Vojvodovinom protivno ustavu, vojvoda će obustaviti. Eventualni sukob između središnje i zemaljske uprave rešava posebno ustrojeni specijalni sud, u koji će sve države delegirati podjednak broj članova. Izvršnu vlast u onim poslovima koji spadaju u zakonodavstvo sabora Vojvodovine imaće vojvoda sa svojim savetnicima, koji će biti na čelu pojedinih grana uprave. Savetnici čine vladu Vojvodovine. Savetnike imenuje car na predlog vojvode, a činovnike imenuje vojvoda, na predlog savetnika. Uredbe vojvode nemaju snagu, bez premapotpisa nadležnog savetnika. Vojvoda može otpustiti činovnike bez sudske presude, izuzev sudija. Izvršna vlast strogo će se odvojiti od sudske. Vlada je odgovorna zemaljskom saboru i dužna je da podnese svake godine saboru izveštaj o stanju državnih poslova. »O sudskoj vlasti« govori deveta glava. Sudsku vlast, nezavisno od političke vlasti vrše sudovi. Svi su sudovi državni, a vlastelinski, feudalni sudovi se zauvek ukidaju. Posebnim zakonom će biti uređeno koje sudije bira narod, a koje sabor i vlada. Sve će se presude u Vojvodovini izvršavati u ime cara. Svi predmeti, izuzev onih koji su po ustavu izričito stavljeni u nadležmost sudova izvan Vojvodovine, presuđivaće se u sudovima Vojvodovine. U svim sudovima sudiće se javno i usmeno, a za krivične, političke i štamparske prestupe sudiće o krivici porota. Građanima sude samo zakonom ustanovljeni sudovi. Sudije su doživotne i ne mogu se otpustiti bez sudske presude, niti premeštati mimo svoje volje, dok se mogu penzionisati samo po zakonskim propisima. Izvan Vojvodovine sudiće se samo za dela protiv cara i protiv ukupne carevine. Prestupi protiv Vojvodovine spadaju u nadležnost zamaljskog suda. U desetoj glavi »O crkvi i veri«, proglašena je sloboda svih veroispovesti i jednak status sveštenstva. Pripadnici svih veroispovesti imaju pravo da drže svoje skupštine radi uređenja crkvenih poslova. Na crkvenom saboru, u kome će učestvovati svi pravoslavni predstavnici iz austrijskih država (uključujući Srbe iz Dalmacije i Istre) biraće se patrijarh, o čemu će biti donet poseban zakon. U jedanaestoj glavi koja govori o vojsci, naglašava se da Vojvodovina ima dve vrste vojske; jedna je carska vojska, koja sme upotrebiti oružje samo na poziv građanske vlasti, a druga je narodna straža, potčinjena isključivo domaćoj vladi, pod vrhovnim zapovednikom koga imenuje sabor, pod narodnom zastavom i komandom na srpskom jeziku. Dvanaesta glava govori »O ekonomiji narodnoj«. Vlada predlaže saboru budžet za sledeću godinu, a o porezu odlučuje isključivo sabor. I vojvoda i vlada moraju svake godine podnositi izveštaj o prihodima i rashodima. Trinaesto poglavlje »O opštinama« čije će se uređenje utvrditi posebnim zakonom koji reguliše određena prava opština. Četrnaesta glava »O osnovnim pravima državnih građana Vojvodine« govori da su svi građani jednaki pred zakonom, da su bez razlike u veri i jeziku dostupna sva državna zvanja, u slučaju da su za njih kvalifikovani, da je lična sloboda obezbeđena ustavom, da niko ne može biti uhapšen, osim na osnovu zakonske utemeljene odluke suda, izuzev ako se uhvati u vršenju krivičnog dela. Građanin može biti u pritvoru samo 24 časa, a potom se mora pustiti ili predati nadležnom sudu. Stan je nepovrediv, kao i tajna pisama. Građani imau pravo peticija, slobodnog okupljanja i udruživanja, što će se regulisati posebnim zakonom, kao i mogućnost slobodnog biranja mesta boravka, slobodnim bavljenjem nastavom i školovanjem, a obaveza je države da se stara o obrazovanju naroda otvaranjem javnih prosvetnih ustanova. Proglašava se sloboda štampe, koja se ne može ograničiti nikakvom cenzurom, ili drugim sredstvima. Protiv zloupotrebe ovog prava doneće se nužne odredbe zakonom. Pravo svojine je neprikosnoveno. Feudalni odnosi za svagda prestaju. Način pribavljanja državljanstva Vojvodovine urediće se posebnim zakonom, a Srbi koji žive u ma kojoj državi Austrije samim tim su i građani Vojvodovine. Poslednje, petnaesto poglavlje je »O izmeni ustava«. Ustav delimično ili u celini može izmeniti samo sabor Vojvodovine, o čemu se odlučuje većinom glasova, a posle takve odluke se raspisuju novi izbori, a odluka se mora saopštiti narodu. Ako i novi sabor oceni da je predložene izmene potrebno načiniti, onda se to može učiniti ako se od obaveznih prisutnih tri četvrtine poslanika izjasni dve trećine. Ustavni tekst, uz propratno pismo potpisali su: Đorđe Stratimirović, Jovan Trifunac, Paja Petrović, Trifun Mladenović, Pavle Riđički, Mojsije Đorđević, Todor Nedeljković, Vasilije Vasiljević i Dimitrije Orelj.

Upoređujući tekstove Miletićevih rasprava u novinskim člancima i ustavnih rešenja, može se tvrditi da je ovaj akt nosio nekoliko bitnih sličnosti: federalizacija austrijskog carstva, a prema etničkom načelu, nepostojanje veze između Vojvodovine i Ugarske, koje se tretiraju kao ravnopravne federalne jedinice (države), kao i doslednog liberalno-demokratskog uređenja, kako monarhije, tako i Vojvodovine. Ustavna materija posebno poštuje osnovne principe slobodoumnog, građanskog društva: raskid sa feudalnim sistemom, slobodu i jednakost građana, neprikosnovenost privatne svojine, predstavništvo (sabor) kao nosioca najviše vlasti, strogu podelu vlasti u njenom parlamentarnom obliku, autonomno, nezavisno i javno sudstvo, nemogućnost menjanja konstitutivnog akta bez saglasnosti parlamenta, kao i potpuno razdvajanje političke vlasti od crkvene, poštujući dosledno princip sekularnosti.

U samim temeljima željene »Vojvodovine srpske«, dakle, nalaze se tipični liberalni ideali: sloboda, jednakost i bratstvo. Naravno, u tada, još uvek feudalnoj Habsburškoj monarhiji, bratstvo je bilo shvatano u duhu »narodnosti« (danas bismo rekli »etniciteta«), tom devetnaestovekovnom idealu većine zapadno i centralno evropskih naroda koji su doživeli »proleće naroda«. Međutim, posebno treba istaći omogućavanje kulturnog plurariteta, kao osnove zajedničkog života mnogih »narodnosti« u vojvodstvu. U tom smislu evropska liberalna revolucija, na kojoj se temelji ukupno demokratsko iskustvo Starog kontinenta, dotakla je srpski narod, posmatranog kao celinu i njegovu državotvornost, upravo ovde u Vojvodini.

Predloženi liberalni ustav jedne specifične autonomne državne zajednice, u još kompleksnijoj monarhiji, zatim Majska skupština, te političko delovanje i rad Glavnog odbora (sa sedam »predstavnika« u 1849. i njihovim resorima: diplomatskom, političkom, finansijsko-ekonomskim, policijskim, sanitetskim, prosvetnim i crkvenim), kao i sukob demokratskih, građanskih ideja sa apsolutističkim pogledima crkve i patrijarha i na kraju »kontrarevolucionarni« gubitak vlasti u Vojvodovini, imaće dalekosežni značaj za ukupni razvoj društvenog, političkog i kulturnog bića naroda, čineći osnovu svih slobodarskih pokreta i duhova Vojvodine do danas.

U ratnim previranjima iz 1848/49., Srbi su (opet!) bili na strani bečkog dvora, a protiv mađarske nacionalne revolucije, što je samo izazvalo veliku netrpeljivost ova dva naroda u Ugarskoj. Odluke Majske Skupštine bile su grubo poništene carskim patentom od 18. novembra 1849. godine: » Mi, Josif I itd. … rešismo i naredismo: Od zemljišta koje se nalazi u sadašnjim županijama bač-bodroškoj, torontalskoj, tamiškoj i krašovskoj (Bačkoj i Banatu), i okruzima rumskom i iločkom sremske županije uređuje se … zasebno upravno zemljište kojim će samostalno od uprave Ugarske upravljati pokrajinske vlasti koje će stajati pod vlašću Našeg ministarstva. To će se zemljište zvati »Vojvodstvo Srbije i Tamiški Banat«. Zadržavamo sebi pravo na naročitom naredbom a prema onome što već postoji u ostalim krajevima i po načelima ustava carevine, za vreme uredimo pokrajinsko zastupništvo… Nalazimo za dobro, da upravu te pokrajine poverimo jednom privremenom poglavaru koji će boraviti u Temišvaru i kome će biti pridodan u pomoć jedan ministarski poverenik radi uređenja građanske uprave. Uzimajući u obzir osobite koristi različitih naroda koji stanuju u tim zemljama naređujemo: da zemljište bude razdeljeno na tri velika upravna okruga, kako to odgovara trima glavnim narodima koji tu stanuju, pa da svaki od rečenih okruga bude razdeljen na srezove i da naredbeni predlog koji se odnosi na uređenje i prava okružnih i sreskih starešina bude podvrgnut našem odobrenju. … Najzad, da bi smo srpskom narodu naše carevine prema željama koje nam je iskazao posvedočili svoje priznanje kojim se poštuju njegove narodne i istorijske uspomene gotovi smo da svom carskom nazivu dodamo nazi »velikog vojvode vojvodstva Srbije« i da upravnom poglavaru zemljišta vojvodstva, kojega ćemo mi postaviti, podarimo naziv vojvode. …«

Zahtevana, a privremeno i ostvarena teritorijalno-politička autonomija Vojvodovine sada je razmrvljena na okruge i srezove, gde su Srbi manjina među Rumunima i Nemcima, zvanični jezik je nemački, a starešine srezova donose odluke koje su isključivo zavisne od centralne vlasti. Sam car je postao titular autonomije, a građanskog, političkog upravitelja – »vojvodu« ne bira skupština autonomije, nego se postavlja iz centra, odnosno sa dvora. Pa ipak, pored zvaničnog nemačkog jezika, svoje molbe i žalbe svima vlastima, kao i rešenja stranke su mogle podnositi i dobijati i na srpskom, mađarskom, rumunskom i bunjevačkom jeziku, a bili su istaknuti natipisi Vojvodstva Srbije. Kada su Mađari putovali iz Ugarske u »Szerb Vajdasag«, putovali su kao u drugu državu, sa pasošom. Ovakvo stanje, koje karakteriše potpuna birokratska centralizacija i germanizacija, u Habsburškoj monarhiji (Bahov apsolutizam) trajaće sve do 27. decembra 1860. godine, kada je, carskim patentnom, a posle Oktobarske diplome, »Vojvodstvo«, kakvo Srbi nisu želeli, prisajedinjeno kraljevini Ugarskoj. Carska titula koja je bila u službenoj upotrebi u Austriji sadržavala je naslov »velikog vojvode Vojvodstva Srbije«, dok ista, carska titula, ali kao mađarskog kralja, nije baštinila ovaj naziv.

 


Imate poruku u vezi ove minijature ? Pošaljite je !


captcha