Dr Branislava Kostić

Šta nauka kaže o nasilju, ili: Nasilje kao društveni fenomen

cosak-dete

Dr Branislava Kostić,  izvodi iz naučnog rada prezentovanog skupu Međunarodna medijska konferencija „Mediji kao faktor prevencije nasilja“ Sremski Karlovci, novembar 2013.


U definisanju nasilja se obično polazi od njegovih površnih karakteristika, jer se radi o izrazito složenom i, za društvo osetljivom fenomenu. Uobičajeno je, i u medijima najprisutnije, shvatanje nasilja kao namernog nanošenja bola, ili namernog povređivanja druge osobe. Kako bol (povreda) koji se nasiljem nanosi može biti fizički, psihološki, ili duhovni, i nasilje se kvalifikuje kao fizičko, psihičko, ili duhovno.

Ima međutim i drugačijih shvatanja, koja nastoje da razumevanjem nasilja, kao specifičnog fenomena, omoguće zauzimanje sadržajnijeg stava prema njemu. Tako Žak Bijar (Jacques Billard) kaže da je nasilje: „razuzdana sila koja ugrožava psihički ili fizički integritet da bi dovela u opasnost ljudskost pojedinca,  s ciljem dominacije ili uništenja“[1]. Ovaj njegov stav prihvaćen je u studiji nastaloj u okviru projekta o problemu nasilja u Francuskoj, koji je pokrenulo francusko Ministarstvo kulture (projekat: L’impact de la violence et de la pornographie à la télévision sur le public et les jeunes ). Za razliku od njega, Džordž Gerbner (antifašista, odlikovani padobranac u Drugom svetskom ratu; učesnik borbi na tlu Jugoslavije; medijski analitičar i istraživač; jedan od tvoraca teorije kultivacije) smatra da je nasilje „svaki oblik upotrebe fizičke sile s oružjem ili bez njega, usmerene protiv sebe ili protiv drugoga, koji za posledicu ima ranjavanje ili smrt“[2].

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, nasilje predstavlja „namerno korišćenje fizičke snage i moći, pretnjom ili akcijom prema samome sebi, prema drugoj osobi, prema grupi ljudi ili čitavoj zajednici, što rezultira, ili bi moglo da rezultira povredom, smrću, psihološkim posledicama, nerazvijenošću ili deprivacijom.“[3]

Mada se definicije nasilja veoma razlikuju, postoji nekoliko elemenata u kojima je većina autora saglasna. Između ostalog, većina je saglasna da nasilje podrazumeva postojanje dve strane, od kojih jedna (nasilnik) povređivanjem želi da uspostavi ili dokaže svoju poziciju nad drugom stranom (žrtva), kako bi je navela na neko činjenje protiv njene volje, unizila je, ili je eliminisala kao prepreku. Nasilje podrazumeva upotrebu sile, ili pretnju upotrebom sile. U oba slučaja, nasilje predstavlja zloupotrebu moći, koja proizilazi iz raspolaganja silom, pozicijom, ili drugim sredstvom koje nasilniku daje posebnu moć nad žrtvom.

Nasilje može i ne mora imati za cilj sticanje materijalne, psihološke, ili duhovne prevlasti (ritualno nasilje, kao ponavljanje obrasca koji obezbeđuje dobrobit za zajednicu), mada najčešće ima. U nekim slučajevima, nasilnik nije svestan bola koji nanosi žrtvi, niti je svestan svoje pozicije nasilnika (roditelji u sistemu vaspitanja dece uz upotrebu sile), mada najčećše jeste.

Nasilje je bilo bitan uslov opstanka čoveka na početku njegovog razvoja. Kasnije, već na stadijumu plemena, uspostavlja se odnos relativne ravnopravnosti pripadnika plemena, tako da se model nasilnog ponašanja zadržava prevashodno prema neprijateljskim plemenima. Odnosi moći u primitivnim plemenima se zasnivaju na moći, ali se ta moć ne manifestuje kroz nasilje prema saplemenicima, osim u situacijama kada je njena manifestacija potrebna za održanje/menjanje uspostavljenog sistema.

U životinjskom svetu, jedinke, kao i grupe/čopori, imaju dva osnovna metoda preživljavanja u uslovima kada su fizički ugroženi: bekstvom ili borbom (slabiji, po pravilu beži  od jačeg, a relativno ravnopravni protivnici stupaju u  borbu). Borba podrazumeva eliminaciju pretnje, prvenstveno nanošenjem povreda drugoj jedinki, koja se usled toga povlači. U životinjskom svetu ubistvo druge jedinke sopstvene vrste, zarad uspostavljanja pozicije (unutar čopora, nad ženkama u čoporu, ili nad teritorijom) je veoma retko, i većinom je nenameran rezultat borbe. Mada je nasilje podrazumevajući način ishrane svih mesojeda, sa prirodno uspostavljenim lancem ishrane, ono se ne pojavljuje kao cilj, već kao neophodan model obezbeđivanja ishrane, što je genetski/instinktivno uslovljeno, te se ne može smatrati nasiljem u ljudskom smislu.

Unutar ljudske vrste, nasilje zarad pribavljanja hrane je, tokom najvećeg perioda razvoja čoveka, bilo neophodan elemenat u procesu obezbeđivanja ishrane. Ta činjenica nas, kao biološka bića, čini suštinski povezanim sa nasiljem. U psihosomatskom smislu to nije bez značaja, jer su akcije nasilja, po pravilu, praćene povećanim lučenjem adrenalina, što dovodi do specifičnih posledica po racionalno funkcionisanje čoveka, odnosno dovodi do prevlasti primarnih (animalnih) reakcija u odnosu na one usvojene kasnijom evolucijom. Upotreba nasilja u funkciji ishrane je, veoma rano, stvorila obrazac društvenog poštovanja i negovanja veština i sposobnosti primene nasilja, kao sredstva obezbeđivanja opstanka zajednice.

Mada je u većini istorijskih epoha nasilje bilo dopuštena praksa, ono je, tokom cele ljudske istorije, prevashodno bilo usmereno prema takozvanim „neprijateljima“, odnosno prema „drugima“. Odnosi u porodici, odnosi među prijateljima, prema pripadnicima sopstvene zajednice, po pravilu su bili zasnovani na udruživanju, zajedničkim ciljevima i empatiji. Nasilan odnos vlasti prema potčinjenima, može se, stoga tumačiti i kao shvatanje da ljudi na vlasti („ja“, odnosno „mi“), predstavljaju zasebnu zajednicu u odnosu na one kojima vladaju („drugi“), te je nasilje prema njima dozvoljeno (model Aristotelovog shvatanja robstva).

Tokom istorije, ljudi su, na različite načine, gradili barijere prema nasilju, prevashodno u cilju uspostavljanja sopstvene bezbednosti (promenama društveno-političkih i ekonomskih sistema, borbom za lična prava i slobode, ustanovljavanjem religija koje omogućavaju prijateljski odnos i eliminaciju nasilja među pripadnicima iste  zajednice/religije), gradeći sistem legislative i etičkih normi koji nasilje pretvaraju u aktivnost nedostojnu čoveka.



Teoretičari uvode različita tumačenja i različite klasifikacije nasilja[4]. Uobičajena savremena podela nasilja je na: a) fizičko nasilje – namerno nanošenje telesnih ozleda, b) emocionalno ili psihičko nasilje –  verbalno ili neverbalno nanošenja ozleda nečijoj psihi, v) seksualno nasilje – specifičan oblik fizičkog nasilja, koji čine neželjeni seksualni kontakti, d) strukturalno nasilje – neodgovarajuće ili izostajuće akcije društva.

Za razliku od teoretičara, savremeni čovek u praksi percipira nasilje kao fizičko, emocionalno-psihološko, etičko-religijsko, seksualno ili političko[5]. Ova podela se, suštinski, ne zasniva ka konzistentnim naučnim kriterijumima, već na percepciji žrtve, odnosno na vrsti bola, osujećenja, štete ili povređivanja koje žrtva trpi. Nasilje sa stanovišta nasilnika se razlikuje u pogledu oružja ili oruđa koji se koriste prema žrtvi, kao i po ciljevima i metodama. Žrtve mogu biti pojedinci; društvene grupe; etničke, političke ili religijske zajednice i organizacije, ali i države, odnosno grupe država/savezi. Nasilnici mogu biti pojedinci, organizovane ili neorganizovane grupe (političke, ekonomske, etničke, religijske, navijačke, regionalne…), države ili savezi država. Nasilje se može nanositi uz upotrebu oružja, koje može biti materijalno (tehničko-tehnološka i ekonomska sredstva), ili nematerijalno (psihološka sredstva nasilja, verbalna sredstva), ili uz upotrebu ljudskog tela kao oruđa.

Samo nasilje može biti sistematsko, što je karakteristično za državno nasilje, kao i za najveći procenat porodičnog nasilja i nasilja prema deci, ili sporadično. Učestala primena nasilja, bilo ono sistematsko ili sporadično, dovodi do terora nasilnika prema žrtvi.

U svim dosada poznatim ljudskim zajednicama važilo je pravilo da postoje periodi kada je nasilje dopušteno, i značajnim delom – poželjno. U toku tih perioda, od pripadnika zajednice se očekuje i zahteva primena nasilja prema ljudima, zaključno sa lišavanjem života. Ratovi, kao najkarakterističniji takvi periodi, postaju periodi kada se od ljudi zahteva da, zarad interesa koji se prezentuju kao interesi zajednice, napuste dotadašnji („mirnodopski“) sistem vrednosti, u kome je ljudski  život vrednost po sebi, i da se ponašaju mimo vaspitanjem usvojenih principa nenasilja.

Za savremenog čoveka to je šizoidna situacija, koja od njega zahteva da u kratkom vremenoskom periodu postane potpuno drugačija ličnost. Teškoće, često i nemogućnost, učesnika u ratovima, da se nakon rata vrate uobičajenom načinu života u porodici i zajednici, to na dramatičan način dokazuju.

Zalaganje za nenasilje ima nekoliko osnovnih pravaca: a) zalaganje za apsolutno eliminisanje nasilja unutar porodice kao primarne društvene grupe, b) zalaganje za nenasilno rešavanje konflikata i kriza („pacifizacija konflikata“), c) zalaganje za nenasilno uvođenje bitnih promena („gandijevski nenasilan metod borbe“), d) zalaganje za nenasilnu komunikaciju kao metod suživota između subjekata koji sebe percipiraju kao bitno različite (prihvatanje principa bogatsva različitosti, multietničnosti, multikonfesionalnosti, zalaganje za prava manjinskih grupa), e) nenasilje kao metod komunikacije između neravnopravnih strana (odnosi između dece i različitih vrsta autoriteta, odnos većine i manjine, odnos velikih sila prema malima, razvijenih prema nerazvijenima),… Za sva ova zalaganja je zajedničko nastojanje da se nasilje zameni kultivisanom komunikacijom, nezavisno od postojanja konflikata. Drugim rečima, zalaganje za nenasilje, po pravilu, nema za primarni cilj razrešenje konflikta/problema, već nastojanje da se povodom problema/konflikta (umesto primene nasilja) uspostavi nenasilna, kultivisana komunikacija.

Uprkos nastojanjima međunarodnih asocijacija, nacionalnih država, nevladinih i drugih organizacija, nasilje u savremenom svetu poprima nove metode i tehnike i postaje sve prisutnije u našim životima. Bezbednost prosečnog stanovnika naše planete, uprkos svim osvojenim slobodama i pravima, nije veća nego što je bila u vremenu od pre nekoliko vekova. Dok je bezbednost  u pogledu zdravstvenog stanja, za većinu stanovnika planete znatno povećana (što je dovelo i do povećanja prosečnog čovekovog životnog veka), u mnogim drugim segmentima, bezbednost je ugrožena na takav način da je bitno smanjena mogućnost individualnog odgovora na bilo koji od savremenih metoda ugrožavanja. Stoga je imperativ savremenog odgovora na sve vrste nasilja udruživanje pojedinaca, odnonso kolektivna, sinhronizovana reakcija na nasilje.

[1] Kriegel, B., (2003), La violence a la télévision, Rapport de la Mission d ‘évaluation, d’ analyse et de proposition relatives aux représentations violentes a’ la télévision, Paris: Presses Universitaires de France, str. 173.

[2] Zgrabljić Rotar, N., (2005), Mediji – medijska pismenost, medijski sadržaji i medijski utjecaji, izvor: www.mediaonine.ba, učitano 11.20.2011. godine.

[3]  www. world health organization.com

[4] Žižek,  S., (2008), O nasilju, Naklada ljevak d.o.o., Zagreb; Golubović, Z., (2006), Čovek i njegov svet u antropološkoj perspektivi, Plato, Beograd

[5] Navedena klasifikacija se koristi u nevladinim organizacijama koje se bave prevencijom nasilja, i kod nas i u svetu (vidi: http://www.nasiljeuporodici.rs)

 


 

Imate poruku u vezi ove minijature ? Pošaljite je !


captcha